На јучерашњи дан пре 32 године преминуо је Душко Радовић (1922-1984), писац, новинар, афористичар и водитељ култне емисије “Београде, добро јутро” на радију Студио Б.
Рођен је у Нишу, са шест година се са породицом преселио у Суботицу а од 1938. живео је у Београду. Студирао је филозофију, а затим радио као уредник у “Пионирским новинама”, уредник Дечје редакције Радио Београда, главни уредник Дечје редакције ТВ Београд… Писао је песме, приче, хумореске, афоризме, сценарије за игране и документарне филмове. Поједине његове књиге преведене су на немачки, руски, енглески и друге језике. Међу бројним наградама које је добио издваја се почасна диплома “Ханс К. Андерсен” Међународног друштва за бригу о књигама за децу коју му је донела збирка “Смешне речи”. Захваљујући њему у Београду излази “Полетарац”, један од најбољих часописа за децу у Европи.
Од 1976. је сваког јутра од 7:15 будио Београђане својим афоризмима који су касније објављени у три књиге. Како је често био без длаке на језику, скинут је с програма почетком 1983, као политички неподобан. Наводно је чашу прелила изјава: “Ако већ можемо и морамо без Тита, можемо и без многих других”. Схвативши колико су слушаоци били гневни због те одлуке, државни функционери су покушали да Душку врате емисију, али је он то одбио. “Ја јесам мали човек са радија, али нисам онај који се пали и гаси на дугме”, одговорио им је. Укидање емисије озбиљно му је нарушило здравље, добио је упалу продужене кичмене мождине. Преминуо је 16. августа 1984. На десетине Београђана присуствовало је сахрани.
Данас његово име носе бројне улице у Србији, као и дечје позориште у Београду. Спомен плоча бисте су му постављене у родном Нишу и Београду – испред зграде Београђанке са које је афоризмима будио овај град. Пре шест година у Улици Деспота Оливера у којој је живео до смрти добио је спомен плочу.
ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ДУШКО
Док метро дође у Београд, многи ће га сачекати под земљом.
Жао ми нашег фудбала. Већ дуго се мучи, а никако да умре.
Над нашом децом биће извршена још једна школска реформа.
Тако је мало љубави међу људима. Ко уме да воли, не би требало ништа друго да ради.
Пре него што кренете да тражите срећу, проверите – можда сте већ срећни. Срећа је мала, обична и неупадљива и многи не умеју да је виде.
Има велике сиротиње међу нашом децом, којој, сем пара, родитељи ништа нису могли дати.
Кад лопови почну да бране оно што су стекли, неће бити љућих бораца за поштење, а против лопова.
Добра је свака мука која нас повезује, и лоше је свако добро које нас раздваја.
Да ли би људи могли бити бољи? Могли би, али нико неће први да почне. Сви имају лоша искуства. Нисмо ли се мало пута заклињали да ћемо бити бољи? И неки стварно постану бољи, па испадају наивни. Јер су они други – постали још гори.
Мрзи нас или не умемо да живимо. Најрадије бисмо га уступили неком другом и уживали гледајући како је леп наш живот кад га други живе.
Наш град се претворио у велику чекаоницу. Сви чекамо лепше дане.
