О судбини бивше Југославије прича се још увек, деценијама после њеног нестанка, а након „Брегзита” та наша локална тема постала је опет и глобално популарна.
Да је реч о занимљивом региону не само политички, а све у вези са различитим националним идентитетима и њиховим формирањем, говори и књига која је недавно представљена на Коларцу. Реч је о делу „Химне и формирање националних држава”, написаном на енглеском језику („Anthems and the making of nation states”, I. B. Tauris & Co. Ltd), чији су аутори двојица професора: Александар Павковић, који предаје политичке науке на Меквери универзитету у Сиднеју, и Кристофер Келен, чија је област енглески језик на Универзитету у Макау, а који је визуелни уметник и песник. Њих двојица укрстили су лингвистичка копља и анализирали химне Србије, Хрватске, Словеније, Црне Горе, Македоније, Босне и Херцеговине и Косова.
Позната је чињеница да ће читалац бити спутан правим читљивим текстом на страници када гледа њен распоред. Поента коришћења Lorem Ipsum модела је мање-више из разлога
Како је поезија коришћена у име идеологије а шта нам то што неке химне уопште немају речи говори о идеолошким празнинама у различитим контекстима? Професор Александар Павковић подсећа да су химне, чија је улога како ритуална тако и социјализаторска, врло важан елемент настанка држава. Обично потпадају под три категорије: самохвале (што је најчешће), молитвене (модел за то је химна Велике Британије) или маршевске („Марсељеза”), док нас дубља анализа химничких квалитета лирике доводи до неколико занимљивих случајева, посебно у региону који је искусио много ратова, као што је то наше подручје.
– Велики број држава и ентитета који су се прогласили државама после распада Југославије су мултиетнички и њихове елите често не могу да се договоре о томе шта ће бити заједничка химна. Ту имамо два занимљива случаја. Први је Босна и Херцеговина, а други Косово, ентитети који су настали на основу међународне интервенције и супервизије. Ни химна БиХ, ни химна Косова немају речи. Званична химна БиХ зове се „Државна химна Босне и Херцеговине”, високи комесар међународне заједнице наметнуо је ту композицију која се првобитно звала „Интермецо” јер представници три народа нису могли да се сложе ни око музике, ни око речи, иако је било покушаја да се то реши конкурсом. На свету не постоји ништа слично овом примеру. У случају Косова донекле је другачија ситуација, постојао је конкурс у којем је и тражена само музика и то само од шездесет секунди. Назив те химне је „Европа”, речи нема јер би, ако би се узеле речи које би предложила једна заједница, на које друга не би пристала, то било угрожавајуће по Ахтисаријев план. Чак је и избор ове песме изазвао контроверзе, неке албанске партије се нису ни са њом сложиле јер су тражиле да химна буде једна ратна песма, коју је, како неки тврде, написао сам Ругова. Колега и ја, нажалост, нисмо нашли званичан превод тог текста, објашњава наш саговорник и додаје да је Словенија, опет, упечатљива по томе што је реч о песми посвећеној вину коју је написао велики песник романтизма Франце Прешерн и она има највећи песнички углед.
– Опет, она је потпуно необична и космополитска, у седам стихова говори се о љубави према другим народима док се уопште не помиње словеначки народ, што многима у Словенији смета – истиче Павковић. Како додаје, српска химна „Боже правде” стандардна је молитвена химна за владара и код ње је интересантно то што је случајно постала то што јесте и данас.
– Реч је о позоришној песми која се први пут појавила у комаду „Маркова сабља”, који је тадашњи кнез Милан Обреновић наручио, а коју рецитује глумачка екипа окренута публици. Када је постао краљ он је одлучио да то постане и званична химна, уз неке измене. То је био и један од покушаја да још тада Србија постане европска земља јер је у то време то била најевропскија химна која је могла да се направи. Била је слична аустроугарској, руској и британској химни. Могло би се рећи данас, кад говоримо о уласку Србије у Европску унију, да смо ми одавно постали европејци баш по химни.
На крају, не могу се заобићи ни чувени „Хеј, Словени”.
– Југословенска комунистичка елита није могла да се договори шта друго – па од ње нису имали ништа боље. Песму је написао 1836. лутерански пастор словачког порекла и ретка је по томе што није написана на језику на којем се пева. Она је у оригиналу почињала са „Хеј, Словаци” па је сам аутор, кад су други словенски народни почели да је прихватају, променио у „Хеј, Словени”. Песма је први пут објављена на хрватском и за то је заслужан Људевит Гај, а тек касније на српском. Када се упореди оригиналан текст и онај савремени само су два стиха иста. Будући да је сматрана општесловенском, ту су песму певали чешки и словачки војници у рововима у Првом светском рату, као знак предаје или Русима или Србима. Нажалост, код нас она тада није била довољно позната, а они су је певали на чешком па смо на њих пуцали.
Фото А. Васиљевић
