Srbiju himna davno uvela u Evropu

O sudbini bivše Jugoslavije priča se još uvek, decenijama posle njenog nestanka, a nakon „Bregzita” ta naša lokalna tema postala je opet i globalno popularna.

Da je reč o zanimljivom regionu ne samo politički, a sve u vezi sa različitim nacionalnim identitetima i njihovim formiranjem, govori i knjiga koja je nedavno predstavljena na Kolarcu. Reč je o delu „Himne i formiranje nacionalnih država”, napisanom na engleskom jeziku („Anthems and the making of nation states”, I. B. Tauris & Co. Ltd), čiji su autori dvojica profesora: Aleksandar Pavković, koji predaje političke nauke na Mekveri univerzitetu u Sidneju, i Kristofer Kelen, čija je oblast engleski jezik na Univerzitetu u Makau, a koji je vizuelni umetnik i pesnik. Njih dvojica ukrstili su lingvistička koplja i analizirali himne Srbije, Hrvatske, Slovenije, Crne Gore, Makedonije, Bosne i Hercegovine i Kosova.

Kako je poezija korišćena u ime ideologije a šta nam to što neke himne uopšte nemaju reči govori o ideološkim prazninama u različitim kontekstima? Profesor Aleksandar Pavković podseća da su himne, čija je uloga kako ritualna tako i socijalizatorska, vrlo važan element nastanka država. Obično potpadaju pod tri kategorije: samohvale (što je najčešće), molitvene (model za to je himna Velike Britanije) ili marševske („Marseljeza”), dok nas dublja analiza himničkih kvaliteta lirike dovodi do nekoliko zanimljivih slučajeva, posebno u regionu koji je iskusio mnogo ratova, kao što je to naše područje.

– Veliki broj država i entiteta koji su se proglasili državama posle raspada Jugoslavije su multietnički i njihove elite često ne mogu da se dogovore o tome šta će biti zajednička himna. Tu imamo dva zanimljiva slučaja. Prvi je Bosna i Hercegovina, a drugi Kosovo, entiteti koji su nastali na osnovu međunarodne intervencije i supervizije. Ni himna BiH, ni himna Kosova nemaju reči. Zvanična himna BiH zove se „Državna himna Bosne i Hercegovine”, visoki komesar međunarodne zajednice nametnuo je tu kompoziciju koja se prvobitno zvala „Intermeco” jer predstavnici tri naroda nisu mogli da se slože ni oko muzike, ni oko reči, iako je bilo pokušaja da se to reši konkursom. Na svetu ne postoji ništa slično ovom primeru. U slučaju Kosova donekle je drugačija situacija, postojao je konkurs u kojem je i tražena samo muzika i to samo od šezdeset sekundi. Naziv te himne je „Evropa”, reči nema jer bi, ako bi se uzele reči koje bi predložila jedna zajednica, na koje druga ne bi pristala, to bilo ugrožavajuće po Ahtisarijev plan. Čak je i izbor ove pesme izazvao kontroverze, neke albanske partije se nisu ni sa njom složile jer su tražile da himna bude jedna ratna pesma, koju je, kako neki tvrde, napisao sam Rugova. Kolega i ja, nažalost, nismo našli zvaničan prevod tog teksta, objašnjava naš sagovornik i dodaje da je Slovenija, opet, upečatljiva po tome što je reč o pesmi posvećenoj vinu koju je napisao veliki pesnik romantizma France Prešern i ona ima najveći pesnički ugled.

– Opet, ona je potpuno neobična i kosmopolitska, u sedam stihova govori se o ljubavi prema drugim narodima dok se uopšte ne pominje slovenački narod, što mnogima u Sloveniji smeta – ističe Pavković. Kako dodaje, srpska himna  „Bože pravde” standardna je molitvena himna za vladara i kod nje je interesantno to što je slučajno postala to što jeste i danas.

– Reč je o pozorišnoj pesmi koja se prvi put pojavila u komadu „Markova sablja”, koji je tadašnji knez Milan Obrenović naručio, a koju recituje glumačka ekipa okrenuta publici. Kada je postao kralj on je odlučio da to postane i zvanična himna, uz neke izmene. To je bio i jedan od pokušaja da još tada Srbija postane evropska zemlja jer je u to vreme to bila najevropskija himna koja je mogla da se napravi. Bila je slična austrougarskoj, ruskoj i britanskoj himni. Moglo bi se reći danas, kad govorimo o ulasku Srbije u Evropsku uniju, da smo mi odavno postali evropejci baš po himni.

Na kraju, ne mogu se zaobići ni čuveni „Hej, Sloveni”.

– Jugoslovenska komunistička elita nije mogla da se dogovori šta drugo – pa od nje nisu imali ništa bolje. Pesmu je napisao 1836. luteranski pastor slovačkog porekla i retka je po tome što nije napisana na jeziku na kojem se peva. Ona je u originalu počinjala sa „Hej, Slovaci” pa je sam autor, kad su drugi slovenski narodni počeli da je prihvataju, promenio u „Hej, Sloveni”. Pesma je prvi put objavljena na hrvatskom i za to je zaslužan Ljudevit Gaj, a tek kasnije na srpskom. Kada se uporedi originalan tekst i onaj savremeni samo su dva stiha ista. Budući da je smatrana opšteslovenskom, tu su pesmu pevali češki i slovački vojnici u rovovima u Prvom svetskom ratu, kao znak predaje ili Rusima ili Srbima. Nažalost, kod nas ona tada nije bila dovoljno poznata, a oni su je pevali na češkom pa smo na njih pucali.

Milica Dimitrijević, Politika

Foto A. Vasiljević