Када се говори о савременој европској кинематографији, немогуће је заобићи најпопуларнијег шпанског редитеља, наследника Буњуелове традиције – Педра Алмодовара. Рођен у Ла Манчи, одгајан у традиционално–патријархалном духу, образован у римокатоличкој школи, одлази у Мадрид, где се активно укључује у свет филма и позоришта. Мундијалну славу стиче остварењем Жене на ивици „нервног“ слома (Mujeres al borde de un ataque de „nervios“) крајем осамдесетих година прошлог века, када је номинован за Оскара, који коначно осваја 1999. филмом Све о мојој мајци (Todo sobre mi madre), након чега се ређају успеси: Причај са њом (Hable con ella), Лоше васпитање (La mala educación), Вратити се (Volver), Сломљени загрљаји (Los abrazos rotos), Кожа у којој живим (La piel que habito) и Заљубљени путници (Los amantes pasajeros). Данас, он је симбол пост-пост–модерне и поп-арт филмске уметности.
Из његовог света нам долазе жене, било да су рођене као жене или током живота то постале, снажних карактера и трагичне судбине. У сукобу са конзервативном средином, пуне страха, траума и потиснутих жеља, оне су увек породични, емотивни и културни стубови сопствене заједнице. Алмодовар своје ликове смешта у невероватне догађаје који су некад и на граници фантастичног, па тако Висенте (Кожа у којој живим) због покушаја силовања бива отет од оца девојке који му мења пол, али ипак завршава срећно јер започиње везу са девојком у коју је и раније био заљубљен, али је хомосексуалне орјентације – што нам само указује на велику инвентивност у грађи фабуле.
Оно што Педра чини великаном седме уметности је и јединствени симболички наративни језик. Шире гледано, у његовој поетици постоји низ система симбола који коегзистирају и међусобно се контекстуализју. Међутим, оно што мене нарочито занима јесте значење хришћанских симбола у поетском изразу овог редитеља.
СВЕШТЕНСТВО
Готово у свим делима до Лошег васпитања, срећемо свештенике и друге клирике римокатоличке цркве, који су свакако у центру збивања. Опскурни, сексуално девијантни, увек су као такви препознати од главних ликова. Људи са друштвених маргина (наркомански зависници, проститутке, социопате) као и припадници LGBT популације главни су јунаци за које се емотивно везујемо. Са друге стране, антијунаци су из истих социјалних група, само одевени у свештене одежде, због чега њихови поступци заувек остају скривени од суда света. Та незаштићеност јунака изазива бес према негативцима и пре самог диференцирања позитивних и негативних карактера радњом. Иако најчешће из сукоба са клерицима излазе трагично, они су ипак на метаплану победници, што нас доводи до катарзе.
Један од подтекста Лошег васпитања је сексуално злостављање малолетних дечака у католичким школама. Сложеним наративним методом испричана је прича о транссексуалцу, интравенозном наркоману. Јунак је жртва педофилије, а насилник и антијунак управник школе, отац Манола, који га касније због уцене убија и то тако што купује најјачу дозу хероина. Млада сестра Роза, коју тумачи Пенелопе Круз у филму Све о мојој мајци, чија је породица покушава одвратити од жеље да оде у Ел Салвадор у хуманитарни рад, остаје трудна са транссексуалцем и на порођају умире заражена HIV вирусом. Мрачне навике су смештене у зидине женског самостана, који крију калуђерице зависне о кокаинској наркози, свештеника који је у вези са једном и њих и придошлу певачицу, у коју се настојатељка заљубљује.
Дакле, алмодоваровски црквени клер увек пружа руку трагичним јунацима, којом их не води истини, љубави и спасењу, већ мраку, лажи и понору. Свештеник, симбол поверења и побожности у шпанској традицији, такође је један од темеља патријархалног друштва. У Алмодоваровом свету он постаје метафора патријархата, који разара појединца и гура га у пропаст.
ИКОНЕ И КРСТ
У колоритној сценографији посебно место резервисано је за иконе. Најчешће су у првом плану са ликовима који су у бинарној опозицији у односу на традиционалне патријархалне вредности, те тако у снажном уметничком систему овог редитеља, иконе су инструмент потпуне ироније. Вежи ме (Átame!) почиње Христовом иконом у тоталу, а прва сцена је отпуштање душевно поремећеног младића са психијатријске клинике, који ће касније кинднаповати девојку. Антонио Бандерас, тумачећи лик младог матадора у истоименом филму, у тренутку када кроз прозор посматра девојку коју ће касније покушати да силује, стоји испред иконе Спаситеља. Током снажне турбуленције авиона, у коме се и одвија већина радње Заљубљених путника, стјуарт, након сексуалног чина са колегом, из задњег џепа вади Богородичину икону у нади да ће га она спасти.
Десперантне и граничне ситуације пуне емотивне и нервне напетости обележене су крстом, који доноси потпуну деконструкцију, али никадa потпуни крај, већ напротив – препород. Лео, јунакиња филма Цвет моје тајне, након свађе са мужем, из ормарића у облику крста вади таблете којима се покушава убити. Сам крај ипак избегава коначну трагичну судбину јунакиње, која своје избављење проналази са другим човеком. Најсимболичнији тренутак је сцена у расплету оскаровског дела Све о мојој мајци, када се Естебан, умирући од AIDS-а, опрашта од тек рођеног сина Естебана и бивше супруге, у чијем је последњем кадру крст на прсима умирућег болесника. Мали Естебан ипак бива спасен јер успева да елеминише HIV.
ЦРКВА
Представљена је као симбол мрака, хладноће и потпуне апатије – супротно од свега онога што за хришћане јесте. Цркве су увек закључане, са великим двориштима, виском капијама које се и метафорички и буквално тешко отварају. Ретко је у крупном кадру, у већини је само позадина простора на коме се одвија догађај негативан по главне ликове, чиме се само појачава утисак потпуне усамљености и губитка сваке наде. Враћајући се са посла, Раимунда, јунакиња филма Вратити се, затиче ћерку, која је убила очуха јер ју је покушао силовати, како кисне поред цркве. Рики из Вежи ме, купује дрогу у порти цркве, око које су бројни наркомани у кризи.
За хришћане кућа молитве, евхаристијски простор где се заједница окупља у љубави са надом у васкрсење и вером у вечни живот, за Алмодоварове ликове јесте место потпуне отуђености и самоће.
С обзиром на то да је шпанско и читаво европско друштво нераскидиво повезано са хришћанством, сви религијски симболи у филмовима најпопуларнијег савременог шпанског редитеља, заправо су у функцији приказивања традиционалног друштва. Кроз хришћанство, представљено као репресивни накарадни социјални систем, лишен свега оностраног, Алмодовар оштро критикује традиционално–патријархални друштвени поредак, али никада саму веру.
Вук Вукчевић
(приредила : Анамарија Миловановић)
Свако неовлашћено копирање, монтирање и јавно извођење без сагласности аутора најстроже је забрањено и кажњиво по закону.
