Andrićevo svratište, iako ne poseduje suptilnu pompeznost palate grofa Ćana, jeste impozantna kolonijalna dvospratnica od bele cigle čiji je natkriveni trem sa stubovima omeđen gostinskim krilom s jedne i garažnim krilom s druge strane, sa dvoja velika vrata za automobile i jednim manjim ulazom za vozilo za golf i bicikle. Krećem se blago osvetljenim prilazom koji vodi jarko obasjanom ulazu gde će me učtivo pozdraviti mršavi, srebrnokosi domaćin. Učinim blagi naklon, trudeći se da moje reči ne zvuče nimalo kurtoazno, što se inače često dešava usled prejakog uzbudjenja koje izazivaju vibracije poštovanja i hodočasničke naklonosti. Bez obzira na idolopoklonstvo spisateljskog elektriciteta, Andrićeva umešnost je učinila da se protokol svede na neosetno rukovanje i blago promrmljanu dobrodošlicu, dok mi je učiteljsko tapšanje po ramenu pokazalo kuda dalje.
Munjevitim ali bezbolnim sledom radnji, zatekoh sebe u rustikalnoj naslonjači, kradomice zagledan u ogromnu dnevnu sobu s visokim plafonom, golemim kliznim vratima od stakla koja vode na veliku, natkrivenu i zastakljenu terasu, iza koje se prostirala još veća površina oko bazena, ukusno ukrašena i obasjana reflektorima, okrenuta prema plimnom zatončiću u kojem je bila ukotvljena pouzdana jahta. Prikladno odeven u togu, pijanista je lupkao po koncertnom klaviru u ćošku sobe s mnogobrojnim kaučima i koktel-stolovima; na verandi, lovoronosni šanker punio je čaše dok se slično ovenčana devojka kretala izmedju patinastih digitalnih uređaja za slušanje muzičkih vesti s posluženjem na tacnama.Otpismo po gutljaj imotske loze bez onog vojnični svečanog ustajanja, kucanja i zdravljenja, kao što sam i očekivao od čoveka koji nije gajio militarističke kafanske i ostale prateće socijalne navike.
Upozorio me je unapred, u neimprovizovano sročenom i rukom ispisanom pismu kako njegovo sirotinjsko detinjstvo i časna nemaština mladalačkog doba više ne mogu da podnesu da ga opisuju kao „gospodina sa gospodskim manirima“, te da mu se neopozivo smučilo da sve što uradi drugi naknadno tumače trećima kako je to uradio „gospodski“. Zatim je, sledeći onu andrićevski strogu i jednostavnu dramaturgiju istorije, majstorovo nezadihano pisanje prešlo u precizno nabrajanje njegovih gospodskih rabota, osenčeno odmerenom ali gorkom ironijom.
„Bio sam slobodni preljubnik, neslobodni zidar i ministarski špijun; bio sam terorista, robijaš i kontrarevolucionar; bio sam prepisivač, falsifikator i pljačkaš biblioteka. I šta je tu, dozvolite da pitam, ’gospodski’? Doduše, na kraju sam ipak dobio kartonskog dvojnika što motri ispred ulaza na aerodrom ’Nikola Tesla’ u Beogradu, pa pretpostavljam da sada mogu da ’gospodski’ nosim kofere finom svetu, odbijajući njihov bakšiš.“
Nije me preterano iznenadila ovakva jetka otvorenost njegovog pisma. Zar može biti lako bogobojažljivom ateisti da provede život kao mučena duša, skrivajući svoju muku od svih pa i od samog sebe? Pored toga, postojao je razlog za našu simpatično neuravnoteženu komunikaciju. Elem, napisao sam Andrićevu biografiju (radni naslov „Rašomon“), koristeći se svim nedostupnim dokumentima koji govore o javnim legendama što su ga pratile i tamo i ovde. Kao da to već nije bio dovoljno drzak čin, koristeći svoje veze u hijerarhiji Gornjeg i Donjeg sveta, uspeo sam da mu to moje pisanije bude uručeno, bez ikakvih ceremonija, ali sa jasnom obavezom da to iščita, kako bi Viša Sila bila načisto oko podvlačenja crte ispod svih njegovih grešnih vrlina. Pritisnut sopstvenom mudrošću, Andrić je pročitao moj sistematično anarhični tekst. I to pre nego što me je pozvao da ga posetim, kao što nalaže kućni red kod prirodno domaćinskog naroda, u neprestanoj bežaniji vaspitavanog, a kojem je i sam pripadao. Svojom ili tuđom voljom, više odavno nikog nije zanimalo – kao što sam i napomenuo u svom rukopisu, govoreći o zakonima ljudskog i neljudskog vaskrsavanja.
Ne želeći da mi broji gutljaje rakije, Andrić skrenu pogled ka travničkom horizontu dok je ritmički kuckao po uredno složenoj hrpi papira na artificijelno stilizovanom stočiću. Verovatno je morao da skloni dve stone-lampe iz epohe poznog baroka kako bi izložio moj rukopis te mi tako upriličio doček dostojan mog maštovitog, besmisleno neustrašivog književnog neukusa.
„Zašto ’Rašomon’? Zašto ne ’Krvavi presto’? Zar taj naslov ne odslikava bolje moje od davnina ovekovečeno stanje?“ Njegova zapitanost poprimi lukavo prigušeni sjaj. „Ili vam se, možda, moj predlog čini previše autobiografskim?“ Upiljio se u mene bez imalo zurenja. „I vi ste čovek sa biografijom, zar ne? A to, kao što znamo, nije nimalo prijatan teret.“
Nije ponovio ono zvučeće „zar ne?“, skrećući pogled ka visinama oivičenim reljefno ukrašenim plafonom. Bio je vrhunski stilista i u neobaveznim trenucima usmenog predanja.
Slegnuo sam ramenima, ispunjen prazninom, osećajući kako se moje misaono biće namah pretvorilo u astralno telo koje me prekorno posmatra sa bezbedne razdaljine. Makar sam se potrudio da moje ćutanje bude što utišanije, lebdeći ka zanemelom tajanstvu. Verovao sam da jedino tu iluziju o uvežbanoj nepovaljenosti mogu da podelim sa tim ratnim i mirnodopskim veteranom pisane reči.
Dok sam tako odbrojavao u sebi, čekajući da mi junak mog teksta saopšti da je čekanju došao kraj, preko Andrićevog hronično neprozirnog lica najednom predje vragolasti smešak – poput noćnog povetarca u kapeli u kojoj se upravo odvija bdenje.
„Ćiriću, vi doista niste rođeni za diplomatiju“, reče srdačnim tonom. Nagoveštaj oproštaja u njegovom odsutnom ali razgovetnom brundanju učini da se oslobodim stega rodne akademske grude.
„Ali, gospodine Andriću, ja nisam ni aplicirao za diplomatiju, već za tajnu policiju“, kazah pokušavajući da pronađem svoj glas.
„Eto vidite.“ Andrić reče bez prekora, šireći ruke u nedostatku opipljivijeg entuzijazma. „Vi ne shvatate kada ne treba praviti razliku.“
„Ali je zato Vinaver shvatao tu razliku, zar ne?“, upitah pomalo izazivački, aludirajući na neke epizode u mom rukopisu o Andrićevom tajnom društvenom životu.
„On se samo pomirio sa saznanjem da je nepopravljivo različit“, reče majstor među prvima, uputivši mi hladno saosećajni pogled koji je govorio: „Mladi čoveče, posluži se onim što ti je servirano“.
Učinio sam to iskoristivši njegovo vrlo privremeno, vrlo fluidno prisustvo. Eto, da i ja nekog poslušam, pomislih uz neizgovorenu pokornu molitvu, kad začuh kako Andrić progovara, s rukom na ustima.
„Naučiti nekoliko životnih lekcija na teži način poželjno je koliko i propustiti da savladate neke druge veštine. U svakoj nesavršenosti je zrnce blaženstva.“
Nisam odoleo da se ne prepoznam u njegovim principima odrastanja; ionako sam već batalio svaku mogućnost sazrevanja, u smislu sticanja imetka, pameti i moralno nepotkupljive slave koja od smrtnika čini traženu robu za ekskluzivna uživanja.
Valjda zbog toga bupnuh pubertetsko pitanje.
„Kakve ste snove imali u mladosti i da li su se oni kasnije promenili?“
„Nisam imao nikakve snove. Patio sam od nesanice od maturskih dana.“
Njegovo lice postade nepomično, mada nisam mogao da zamislim da se ikada trznulo ili zgrčilo – od gorušice, upale sinusa, zubobolje ili greške u brijanju kod rezidencijalnog berberina.
„Nesanice u detinjstvu odaju budućeg svetskog putnika“, promrsio sam, citirajući nečiju pogrešno shvaćenu misao o mirovanju i predestinaciji. Ili se radilo o strejtaškom tripovanju? Rečnik Znamenitih Izraza će ga znati…
„Hoćete da kažete da nema sveta bez putnika?“ Nisam znao da li me Andrić zadirkuje ili mi radi pedagošku sputaštačinu. „Interesantno zvuči vaša premisa. Osim ako nije aksiom.“
„Pre će biti oksimoron“, pomislih u sebi, gutajući knedle i preostali griz od neposisanog majčinog mleka.
Ostajući u svom progutanom i svarenom svetu, Andrić zastade u ovlaš zamišljenoj pozi, ne primetivši moje šumno gušenje. A onda nastavi u istom nedokučivom rasopredu reči u rečenici, koja je na papiru sasvim čitljiva ali u razgovoru može da izazove početničku napetost.
„Vidite, ja sam u Beču i Krakovu zavoleo tajne naših kasaba. A u našim kasabama nisam zavoleo čak ni Pariz. Zar to nije čudno?“
Andrić me pogleda kao da me je tek sada prvi put primetio i konstatovao moje postojanje.
„Iskreno, u našem narodu je vrlo rašireno verovanje da ništa nije čudno kad ste vi u pitanju.“
Majstor je shvatio šegrtsko ispovedanje. Osmeh mu postade skoro veseo dok je odmahivao rukom kao da je ugledao Svetog Jovana u ronilačkom odelu. Gest proročanskog kapiranja beše propraćen ne naročito molitvenim zapažanjem.
„Pustite te priučene jezuitske priče. Ako se mnogo pravite ludi može vam se desiti da na kraju zaista i poludite.“
„E, to za vas niko još nije rekao. A jesu svašta govorili o vašem slučaju.“
„Znate, Ćiriću, sviđa mi se što me u vašem pisanju ne tretirate kao slučaj. Zato i možete onoliko da se raspričavate.“ Trgnu glavom u pravcu one brdovite gomile papira na prenapregnutom stočiću. „Ne trudite se da date dijagnozu.“
„Ja nisam lekar, ja sam pisac.“ Skoro da sam zapištao u napadu ponosa. Osetio sam se pomilovanim. On je izabrao da me pozove, ta misao se skamenila kao oblak u kockici stripa.
„Da, ali mnogi pisci se ponašaju kao travari i zamišljaju sebe u popovskoj mantiji. Propoved nije priča, dobro je da ste to shvatili.“
„Vaše pisanje me je tome naučilo“, priznadoh topeći se od zahvalnosti.
„Ah, ta literatura“, prvi put je uzdahnuo, tako da su i zidovi mogli da ga čuju. „Ona uvek sve pokvari. Valjda zato i opstaje. Uvek će neko poželeti da vidi rđu ispod zakopanog blaga.“
Nagnuo se prema meni, spretno skidajući naočare, i širokim zamahom pogladio perfektno zalizanu kosu. Njegovo široko čelo se nabra tako sugestivno, zračeći misterioznu višeznačnost, da sam se malkice presekao od straha. Sitne, okrugle, čeličnosive oči su prodirale tačno tamo gde sam mislio da sam najtvrđi, pretvarajući moj „unutrašnji svet“ u gnjecavu žabokrečinu.
„Hajde, recite mi koji je moj greh?“, upitao me je ubistveno dvosmislenim tonom. Kao da mi je uperio rudarsku lampu u lice. Ovako sam zamišljao prefinjeno policijsko saslušanje. Sinulo mi je kako mu je ovo isuviše poznata, više puta odigrana scena u kojoj je uvek bio u istoj ulozi – dok su se islednici smenjivali.
Trudio sam se da se ponašam andrićevski: nikada nije naodmet uvežbavati opušteni stoicizam.
„Znate vi i bolje“, rekao sam bogartovskim glasom. „Vi ste jedini koji je premostio Drinu, i to dva puta, sa različitih obala“. Sada sam se prebacio u pekinpoovski fazon vesternerskog otrežnjenja.
„Drina nije reka“, čulo se kako mrak progovara tik ispred mog lica. „Drina je Crveno more. Ono što je ostalo nakon Mojsijeve kataklizme.“
Andrić nemoćno zavrte glavom i nekako stuženo ispi još jedan gutljaj, kao da se imotska loza pretvorila u kukutu. Igra se nastavljala, ne obazirući se na pravila, niti na pobednike i poražene. Ne, to publiku nije interesovalo. Ova igra se sastojala u posmatranju njega kao jedinog igrača koji je proživeo i preživeo ono što je iznad standarda običnog avanturističkog usuda.
„Pazite dobro“, pročistio je grlo bez bučnog iskašljavanja. „Pisanje nije iskušenje već sistematsko satiranje sopstvenih iluzija koje dokon čovek gaji o sebi kao uzvišenom biću.“ Značajno i naglo zaćuta, a onda nastavi ravnim, metalnim glasom.
„Bio sam lojalan svakom režimu. Do njegovog logičnog kraja, razume se. A tek me je rat oslobodio svih obaveza. Osim pisanja, nažalost. Valjda mi je tako bilo sudjeno. Da me svi osudjuju, a potom oslobađaju suđenja – do novog procesa.“
Hteo je da zvuči kao da se ruga sam sebi ali u tome nije bio nešto naročito uverljiv.
„Posle svega, barem znam ko sam i šta sam“, rekao je s umornim prkosom.
Uputih mu jedan mladalačko upitni pogled, zažaren od svakovrsne radoznalosti. Bez ikakve teatralnosti uzvrati mi svojim vodnjikavim, prenaglašeno starački ukočenim gledanjem u uglačani pod. Kao da mu je bilo svejedno hoću li to protumačiti kao njegov pogled na svet i ostale svetonazore lišene života.
„Oduvek sam bio radnik u fabrici gde se proizvodi stvarnost na komad. Moja prednost je što sam bio fizički radnik a ne inženjer.“
„Mnogi se ne bi složili sa tom tvrdnjom“, rekoh bez premišljanja.
„Znate, Ćiriću,“ Andrić sultanskim pokretima pogladi podbradak, kako bi što više izdigao glavu, „kada čovek stalno nosi čekić u ruci i šrafciger za pojasom onda ga ljudi ozbiljnije shvataju.“
„Govorite kao neko ko je platio porez na Nobelovu nagradu.“
Imotska loza zaklokota iz mene hukom okeanskog talasa, na čijem vrhu beše daska bez čoveka, to jest surfera. Ali, ovo se nije dešavalo u Kaliforniji, mada nisam imao nikakvih pisanih garancija osim Andrićevih „sabranih dela“ u ajfonu koji se preračunavao u zadnjem džepu mojih pantalona. Ili je to bio novi blindirani android, što sam ga dobio umesto avansa za buduću knjigu o Andriću? Od pomisli na te pomodne prepametne patuljane, poče da me žulja trtična kost.
„Oh, ništa strašno.“ Andrić prozbori kao da mi čita elektonsku poštu. „Finansirao sam izgradnju memorijalnog kompleksa u Jasenovcu. Bilo je tu skupih stvari koje je trebalo premostiti.“
„Ovo prvi put čujem ali se u potpunosti uklapa u sliku koju sam ispisao…Mislim da ste skoro sve oko sebe ubedili da postoji neutralni saldo. Jednom, kada nestane budućnost, ljudi će vas pamtiti kao čarobnog računovođu.“
Počeo sam da se opuštam mimo moje dobre volje. Izgleda da je to majstoru bilo zabavno, sudeći po stidljivoj zarumenelosti njegovih upalih obraza.
„Sviđa mi se vaše promišljanje onoga što nikada nećete doživeti. Upamtite dobro ovo što vam sada kažem. Svaka banalnost je nadnaravna. Sve što razumete okreće se protiv vas. Zato je bolje biti skeptik. Kao što kaže moj omiljeni junak:Ako ništa drugo – barem ću umreti.“
„Bojim se da vaše drevne šale vremenom postaju suviše fatalističke“, procedih prikrivajući skaredno zaprepašćenje.
„Budite pristojni“, ukorio me je kroz siktavi polušapat. „Biti mrtav je nestvarno osećanje i valja pokazati malo zahvalnosti.“
„Izvinite zbog moje indiskretnosti, ali moram da vas pitam nešto“, objasnih svoju živčanu nervozu glasom u kojem su se mešali cinizam i sarkazam u svom humornom zametku. „Je l’ vi to na meni vežbate korektivnu diplomatiju kao terapiju koju vam je dvorski lekar propisao?“
„Ne razumem“, slavna ličnost je delovala zatečeno. „Šta hoćete da mi saopštite?“
„Ništa ja vama ne mogu da kažem i to vrlo dobro znate. Mislim da uporno vi hoćete meni nešto da poručite.“
„Ništa od vas nisam poručio, pobogu. Zar pored ovako divne posluge?“
Starački smisao za humor ume da bude efektan kada je očuvan i krepak.
„Gospodine Andriću, jasno mi je da smatrate kako treba da odustanem od daljeg pisanja. Dovoljno ste mi signala u tom smislu već poslali. Jesam glup ali mogu da razumem genija. Makar ono što izgovara u neobaveznom razgovoru.“
Andrić me odjedared steže za mišicu, ubledelog lica i razrogačenih očiju. Naočare je, negde u međuvremenu, namerno zaturio kako ne bi morao da vidi svaki bubuljičavi ožiljak na mojoj koži.
„Kakav nesporazum“, skoro da je kriknuo. „Taman posla. Nikako ne odustajte od pisanja. Pa, vi ste tek na početku srozavanja. Zar želite da izbegnete svoju sudbinu? Ima li zaludnijeg načina da protraćite svoj život?“ Glas mu se lomio poput vapaja nekog pokajnika ili dvostrukog preobraćenika. „Molim vas da mi oprostite. Znate kako to ide kod ostarelih pisaca koji shvate da nemaju pravo na penziju. Oni tada postaju ogorčeni kao prvoborci kada govore o zaboravljenom ratu, a to je potpuno bezveze.“
I ja sam se osećao bezveze budući da ništa nisam razumeo, a nisam poneo rečnik stranih izraza i domaćih sinonima. Pretpostavljao sam da Andrić neće sebi dozvoliti da se bilo kome izvinjava, ali mi je ovo što sam čuo delovalo suviše konfuzno, nimalo nalik na majstorovo pričanje bilo čije priče.
„Izvinite, ali zaista ne znam šta to treba da vam oprostim“, spontano sam slegnuo ramenima, ne želeći da jezikom oblizujem gornju usnu.
„I bolje za vas da ne znate“, klimnuo je glavom, posežući za svojom ekspresionistički izvajanom kristalnom čašom. Nakon što je ispio do dna, na tren je zatvorio oči uživajući u zapamćenom ukusu imotske loze, stare i drage drugarice, sa kojom se, zbog svoje natprosečno telesno čulne prirode, ipak retko družio.
„Hvala vam što mislite na moje dobro, ali bojim se da vas i dalje ne razumem.“
„Ćiriću, nemojte se bojati.“, reče usrdno, sa trunčicom topline. „Vi ste moj Ćamil Sijarić.“
Sad je bio red na mene da iskapim svoju porciju antikvitetne rakije. To mi je pomoglo da održim svoju ćutnju na prigodnom nivou.
„Dešavaju se ovakve zabune. Pazite, ne savetujem vam ja da ostavite pisanje, nego da se manete mene. Razumete sada? Pisati o meni to je beskorisna tegoba. Kao da udari grad usred zime. Kome to treba, za ime sveta? Naročito u ova ratna vremena. A druga vremena ni ne postoje. E, sad, u ratu je sve dopušteno. To nemojte nikada da zaboravite. Ljudi to često smetnu s uma jer rat nikada ne prestaje. I onda postaju lak plen. A ja ne želim da se to desi sa vama.“
„A šta želite da se desi sa mnom?“ Usudio sam čak i to da pitam uljudno ekscentričnog barda.
„Želim da postanete pisac“, rekao je razdragano, začuđen što ne znam odgovore na pitanja koja postavljam. A onda mu se glas čudno stvrdnu i zazvuča oporo, izdaleka zaudarajući na konspirativnost.
„Pišite o Srebrenici. Našoj književnoj Zlatnici.“
Zablenuo sam se u Andrića, poluotvorenih ustiju, čas žmirkajući čas trepćući, sve vreme pokušavajući da se dosetim kako se diše da se ne bih ugušio bez imalo metaforičnosti i simbolizma. Netremice me je zagleđivao, ne skidajući diskretni kez sa uglova usana. A zatim nastavi da romori gotovo zagrobnim glasom.
„Važno je da ne dopustite da vas razapnu na krst. Vidite, dok sam robijao upoznao sam mladića koji je udarce svojih protivnika blokirao glavom i tako im lomio ruke. Ili morate tako, ili da naterate neprijatelja da vas potceni.“
Hvatajući izgubljeni dah i sve prohujale slike koje je moje panično disanje oduvalo, trebalo mi je vremena da se saberem i progovorim sričući životinjski zvučne slogove kao da mi je prvi put. Ali, nisam stigao ni do bebinjeg plača, kad u prostoriju lagano udjoše stariji, ukusno doterani muškarci i žene, znalački odeveni, očešljani i našminkani. Andrić ustade prilično hitro, i uz otmenu rutinu razmeni predusretljivi klimoglav sa ne manje naglašeno učtivom skupinom sporovoznih ljudi, dok sam se ja brižljivo pridizao opipavajući svoje udove a potom i vazduh oko sebe. Činilo se da je sve na svom mestu, a ponajviše ponašanje više nego pristojno elegantnih staraca i starica koji ničim nisu pokazivali da su me uopšte primetili. Gotovo da sam se osetio kao neki Andrićev lik: perverzno sam uživao u svojoj izolovanosti – kako sam odlučio da opišem svoju vanzemaljski prijatnu odbačenost.
I dok sam se ja zamišljao i opisivao i poredio sa drugim, daleko slavnijim opisima oslobođene otuđenosti, jedan rumeni, zamašni, proćelavi, i u svakom smislu dobrodržeći muškarac od sedamdeset i nešto godina sa samouverenom energičnošću kucnu nožem o svoju čašu vode, kako bi zamolio za pažnju i zatim progovorio: „Uzmimo se za ruke i pognimo glave pred ovim blagoslovom, molim vas“. Očigledno ritualno uvežbani, ljudi oko njega skladno spojiše ruke. Zablenuh se krišom u Andrića, pitajući se zašto mi se najednom znoje dlanovi. Majstor od pisca ležerno sleže obrvama, uzimajući moju desnu ruku u njegovu koščatu levicu. Učinih isto, grabeći nežno najbližu ruku. Sledeći velikog učitelja do kraja, nisam poput ostalih zatvorio oči i pognuo glavu dok je stameni glas gromko intonirao, praćen drhturavim horom: „Budi prisutan za našim stolom, Gospode. / Budi ovde i svugde obožavan. / Ove milosti blagoslovi i podari nam / da se gostimo u Raju s Tobom. Amin“.
Nakon produženog, kolektivno transičnog aminovanja, pažljivo grupisana posluga unese kompletno posluženje – od zakuski preko glavnog jela do deserta – na golemim i dugačkim pokretnim kolicima, nalik mobilnim operacionim stolovima. U moru atraktivno garniranih i aristokratski probranih đakonija prepoznao sam namaz od dimljene zubatice, tortu od sira, cezar salatu sa filetima inćuna, pitice od krabe uz pire krompir s belim lukom i mešavinom brokula i tikvica, a sve to su pratili mineralna voda, pino griđo i ledeni čaj po izboru.
Iskoristio sam poslednju priliku pre prvog ugriza u ovu viziju i dovoljno tiho upitao prijatno nezainteresovanog Andrića: „Šta je sad ovo?“
Majstor mi mehanički poverljivo odgovori, nastavljajući da uzdržano ogladneloj svetini deli svoju uljudnu zasićenost, kao znak skromne zahvalnosti za Veliko Ništa u kojem su ga dozvali da učestvuje na svoj jedinstveno divaneći način.
„U hrišćanskoj kući čini što i hrišćani. A vi znate, kao moj beskompromisni biograf, da ja nemam svoju kuću zar ne?“. Zatim dodade proveravajući čistotu isijavajućeg escajga. „Priznajem, to ima svojih prednosti. Eto, možete da ispijate kafu bez bojazni da će vam se kućna biblioteka srušiti na glavu“
„Nikada nisam tako razmišljao o životu velikog pisca“, izustih skrušeno.
„Život je za fukaru“, resko prošapta moj učitelj. „ A ni smrt nije za svakog.“
Po prvi put otkako sam stupio u njegovu salonsku pećinu, koju je predstavljao kao prijemno odelenje, učinilo mi se da sam razumeo šta hoće da mi kaže. Ili je to moj prazan želudac počeo da razmišlja? Preostalo mi je samo da se potapšem po stomaku i sačekam prvu priliku da podrignem. Znao sam ko me je jedini čuo, u neljudski moćnom žamoru koji se pretvarao u huk nadolazeće oluje veselo zapomažućih glasova. Za svaki slučaj, Andrić mi hrabro namignu. Bilo je vreme da moje pisanje učini svoje.
Z o r a n Ć i r i ć
(pripremio D.J.)
Svako neovlašćeno kopiranje, montiranje i javno izvođenje bez saglasnosti autora, najstrože je zabranjeno i kažnjivo po zakonu.
