Poezija Igora Markovića (1988) zahvata iz Antićevskih izvorišta. Buntovnost koja iz nje izvire samo je produkt nezadovoljstva današnjim svetom. Pesnik se od sunovrata današnjice brani ironijom, a na pojedinim mestima i njenom pojačanom slikom. Naravno, ovakav se utisak stiče čitanjem celokupne Markovićeve zbirke za koju ćemo se, verujem uskoro, vezati. Pesnik osluškuje spoljašnje impulse koji nadražuju njegovo pesničko biće. Iako, na prvi pogled ranjivo, ono ne odustaje od urođene joj borbenosti.
I zato, ovakav primer poezije, ostavlja silovite poruke koje nas upućuju ka mogućim izmenama. Cilj poezije i jeste da probudi usnula bića i udahne im odavno izgubljenu živahnost. Markovićeva poezija to, svakako, čini, dok se divimo lepoti njenog izraza, izboru tema, i idejnim ravnima koje se sasvim precizno provlače kroz tkivo pesme. Utkati sarkazam u pesničko tkivo rizičan je posao, jer uvek se mora održavati ravnoteža između prihvatljivog i neprihvatljivog. Pesnik napreduje, sažetost izraza je vidljiva. Ta antićevska šašavost, razigranost i dobronamernost ponovo nas, nakon toliko godina, oduševljava.
Reći NE savremenim pesničkim trendovima, te zahvatati iz antićevskih izvorišta, poeziju Igora Markovića čini vrlo uspešnom. Misaonim hodom kroz njegovu poeziju susrećemo se sa uticajem Antića, Vasiljeva, Miljkovića i Pope. Ova je zbirka i oda talentu, zaostavštini prethodnika, ali i upozorenje da se poezija ne oblači u uska odela, da se ne sili i da se ne prodaje po benzinskim pumpama i mračnim ulicama. Dakle, pesnik nas poziva na oprez. Da u savremenom pesničkom trendu ne izgubimo svoj glas, da se ne prilagođavamo drugim pesničkim glasovima, već da negujemo svoj pa makar u tome ostajali sami.
Igor Marković, pesnik po rođenju, nasledio je talente svojih prethodnika. Njegovom pesničkom krštenju, ili uvođenju u poeziju, prisustvovali su veliki pesnici. Antić, možda čak najviše od njih, kroz „Zdravicu dvorskih luda“, „Slučajni uzrok“, te kroz zajedništvo motiva, tom nepresušnom izvoru iz kog su oba pesnika zahvatala. Poput Pope Marković nas poziva na igru. Sve igre, iz detinjstva, zaboravljene on prevodi u sadašnjost želeći da ih očuva te zameni one prljave a kojima su skloni odrasli vinovnici života.
Svaka je pesma obala na koju će se nasukati oni željni istinske pesničke reči, te zbog takvog nasukanja neće žaliti ni najmanje. Reč kao vodilja, kroz čitavu plejadu pesničkih slika, opstaje poput kamena koji ne puca, već samo, pod težinom nametnutog, potone, a zatim zasija i blato pretvori u prah koji oslepljuje vidovite. Reč kao polazna osnova, spasenje koje nas ne zaobilazi, jer njom smo otvorili vrata poezije, tačnije dobra reč, prati nas do konačnog ishodišta, a onda i nakon njega, onda kada se otisnemo u večnosti. Prethodno smo prolazili kroz praznine, zadržavali se i merili njihove zidove, istrajavali i rušili – nazirala se građevina od reči, buntom branjena, metaforama ukrašena, sarkazmom jačana.
Ova je zbirka primer odbrane pesničke nauke.
Zaštitnica istinskog klesanja kamena. Rudarenja kao pesničkog zanata. Dobronamerna, iskrena i ljubopitljiva, poezija Igora Markovića je zvezda koja ne gasne, koja ostaje poslednja, te njena svetlost odistinski zna ukloniti mrak, ali i poštovati ga onda kada zatreba. U većini pesama izraženo je pesničko JA. Iz perspektive posmatrača, najpre, Marković zaranja u tajanstvenosti duše, borbi i uzleta, sa namerom da ih prevede u reč i pokloni je izabranima. Jer, njegova poezija, kao predstavnica moderne poezije, a ipak pripadnica one starinske, to vidimo po izvorištima iz kojih ona crpi reč, odlika je borbenosti i izdrživosti duha, te kao takva, u korenima buntovna, prilično, nije za svakoga.
Pesnik stvara pesničke slike, dovoljno jake i upečatljive. On, zapravo, gradi kuću od dobrano izabranih reči u kojoj pronalazi sopstveni glas – onaj koji će ga dozvati, i prepoznati, onda kada se u nerazumevanju i nesećanju izgubi. Povratak u izrečeno, onda kada se on misaono prizove, moguć je samo u ovakvoj poeziji. U sigurno ishodište, kao i utočište, zaštićeno rečju kao svetinjom ili molitvom koju ne smemo zaboraviti. Jer sve izvan takve molitve samo je mumlanje bez razloga. Onda, kada pesnički glas pronađemo, onaj naš istinski, a da podražavanju ne budemo skloni, možemo poeziju nositi na leđima, prevoditi je preko mosta, godinama, te najzad, pod njenom težinom potonuti, a priznaćemo, naravno, da nema veće radosti, nasmejanosti naših lica, onda kada nas poezija sahrani i kada, napokon, u njenoj se reči zauvek nastanimo.
Pesma pronalazi puteve kroz godine. Nikada ne možemo znati kada će neki stih pronaći utočište u nečijoj nosivoj misaonosti. Svakako, poezija Igora Markovića zavređuje da bude upamćena, te da se prenosi, ta misaonost na papiru sačuvana, generacijama.
Bogata motivska građa krasi ovu pesničku tvorevinu. Kao lajtmotiv izdvajamo: zvezde, kamen, pticu. Motivi prirodnih konstrukcija poeziji daju na značaju, pri čemu su veštački motivi otklonjeni potpuno. Potpuna prirodnost, entiteta i misaonih konstrukcija, dolazi do izražaja u Ja – obraćanju. Većina pesama ispevana je u ispovednom tonu. Alegorijski, mestimično, obogaćena, uz neznatne doze humora, čak, poezija Igora Markovića odoleva, sasvim uspečno, savremenosti. Možda bismo je nazvali neprilagođenom, čak i zastarelom, nemodernom, neaktuelnom. Svakako, sebi ne bismo mogli dozvoliti da je nazovemo zadovoljavajućom, jer ona je, svojom kompleksnošću, kroz oboljenje duše današnjom nepravednošću i zapostavljanjem, sebi sačinila kovčeg u kom se udobno smestila, a samo smeli ga mogu otvoriti. Smeli i drski, oni koji težinu reči poznaju, kojima je reč osnova svakog pokreta i misli. Najzad, oni kojima je ohrabrenje potrebno. Prigrliće ih, svojim porukama višestrukim, poezija Igora Markovića, i pružiti im zaštitu od tankih i prozirnih reči, hladne savremenosti i žica od koje se saplićemo. Daće nam, napokon, PRAVO NA REPLIKU.
STATUT VEĆINE
Saglasni ovde i sada
da nam je dobro
da nam i valja
i na korist i na čast
kako je i običaj kad su
svečanosti
a od Cara pozvani
i Caru blagosloveni
da preko pokojnih očeva dedova
i živih sinova potomaka
što u grudima s olovom
bez uspavanke usnuli
i gde usnule i živi zanemarili
da nam valja!
I dobro nam da(je)
i to na svakom glasu azbuke
jer se napokon i u red posložismo
da svoju silujemo majku
i rijemo lopatama majci po materici
zarad gvožđa u našem grobu
i tuđe rđe u našoj jalovini
***
BLAŽENOPOČIVŠEM
U čas
kad se pokloniš zemlji
kao ljiljan
idi
ostavi se rulji
bez žaljenja
ni tugu ne priznaj za brata
ne nosi sramotu
živi ne praštaju
Ne brigaj kakvo priznanje će ti udeliti
samo idi
Takve su naše smrti među živima
mrtvi su uvek najbolji
živi se srame življenja
ne laskaj sebi bivši
sahrana je formalna ceremonija
gozba par sveća
kusur belih ljiljana kraj kovčega
bez poslednjeg pozdrava
Idi
***
VERA
Zabluda nas vara da smo skovani od zvezda
treptavim sjajem iznad užeglog temena
Gladna noć za večnim mrakom
šapuće uspavanku ubicama Boga
Anemični smrtnici s omčom oko grla
grebemo nebo s ilovačom u noktima
Vera u nama ne priznaje otkucaj
što sekundarom izmiče stolicu pod nogama
Autor teksta: Marko Todorović
