Dragi moji, kako su ovi dani vreli. Imam osećaj da se asfalt topi. Doduše, možda priroda i hoće nešto time da nam kaže, npr. previše je asfalta i treba da se topi.
Dajte malo zelenila.
Trebalo bi više da je drveća, cveća, zelenih površina, ma kako se zvale, a manje betona, asfalta i ostalih veštačkih prekrivača staza i puteva, koji se prosto užare i noću i dalje isijavaju toplotu.
Čudimo se posle kako je vruće i da tako vruće nikada bilo nije.
Bilo je vrućine i nekada, ali nije bilo toliko urbano, ‘ajmo tako reći.
Mnogo lakše se trideset i kusur stepeni u plusu podnosi u prirodi, pored reke, zelenila, a u urbanoj sredini džabe i klime kada se sav taj veštački materijal usija, pa kao da smo u pećnici.
Zato mi i nije do odlaska na more.
Iskreno, prženja, dinstanja i različitih načina kuvanja mi je dosta i u gradu.
Rađe se odlučujem za neku planinu, zelenilo, reku, pravo osveženje i od vreline, i od komaraca, koji prosto podivljaju nakon prskanja, i od ljudi.
Svi se tada sjate po nekim plažama, da li onim za plići džep ili onim de luks, pa se poređaju kao sardine i svaki put se setim pilića u pečenjari.
A naše prelepe planine niko tada ne bi da obiđe.
Valjda misle da je to samo mesto za odmor zimi.
Eeeee, šta ti je biti in.
Ili kako bi Dara u „Žikinoj dinastiji“ rekla: „Valjda mogu biti snob za svoje pare.“
Može, pa ko želi samo napred.
Ipak vaša Neda rađe bira mir, cvrkut ptica, čistu reku, a ima ih još kod nas, verova li ili ne, čist vazduh, tišinu i svežinu noći, koji samo planina leti može podariti.
A onda šetnja zelenilom, miris trave, jutarnja rosa, a nema gužve. Nema jurnjave za ležaljkom, gde je peškir, mackanje kremama, lepljenje za pesak na plaži, preskakanje morskih ježeva i upala od mokrih kupaćih, uz koju još infekciju poznatu kao prateću sa letovanja.
Na planini tako lako može da se pocrni, ako već nekoga brine kako će bojicu dobiti.
A može se jesti i zdravija hrana.
Naravno, treba znati gde otići, jer su počeli i na nekim planinama da se bahate i da guše i dave prirodu betonom, asfaltom, staklom i gvožđem, apsolutno bez potrebe, jer su mogli napraviti luksuzne objekte i sa građom i dizajnom prigodnijim lokaciji, ali…
Ne bi sada vaša Neda o tome, a ima tu još mnogo toga da se doda.
Elem, razmišljam tako o prelepom proplanku, kolibi u zelenilu, šuštanju lišća, dok duva jugo, svežini izvora i udobnosti trave kraj drveta, savršenom momentu za čitanje, pisanje, opuštanje i upijanje te bezgranične sile prirode, koja nas okružuje i vapi da je shvatimo kao svog najvećeg prijatelja, jer smo deo nje.
Još bolje je što nema signala za razna sokoćala, te je odmor stvarno odmor i duše i tela, a ne jurnjava za snimcima radi hvaljenja kako nam je dobro bilo. A da je bilo dobro ne bi bilo kada da se snima.
Postoji samo jedan rizik – ako vam se svidi da li ćete se vratiti u ovu džunglu na asfaltu?
Voli Vas Vaš „ekspert“ za pravila Neda
