Ali, kad sam planirao porodičnu posetu Pekingu i još pročitao negde da tamo postoji cela robna kuća sa fejk-ovima, nešto me je spopalo da odem to da pogledam i da se častim jednim lažnim satom. Naravno da ću svima odmah da kažem da je lažan, otkriću koliko sam ga (malo) platio i smejaćemo se zajedno kako uopšte ne izgleda loše, za te pare… Meni to dođe nešto kao dobar štos.
Jedni se ubiše da naprave što skuplji sat, što ekskluzivniji, od zlata i srebra, sa dijamantima i silnim specijalnim funkcijama. Onda se drugi ubijaju da potroše ogromne pare na taj sat i, još više, da se šepure sa njim u okruženju koje će to znati da ceni. Ja spadam u one treće, koji se smeju na sve to i namerno kupuju „lažnjak”, da bi se podsmevali i prvima i drugima. Kome i zašto je potrebno da sat ima u sebi brilijante i da košta pravo bogatsvo? Zašto uopšte prave takve satove? Zato što ima mnogo sujetnih ljudi koji nemaju ništa bolje od sebe da pokažu nego koliko su bogati i blesavi, pa kupuju te skupocene gluposti i hvališu se njima.
Znam ja da ogroman broj ljudu žudi da ima na ruci neko zvučno ime koje šljašti i na daljinu oglašava koliko je vlasnik bogat, iako uopšte nije ni blizu u mogućnosti da neki takav, pravi, sat kupi. I onda, taj jadnik (misli da) obmanjuje okolinu, da svi bulje u njegov sat i zavide mu na bogatstvu. Istovremeno (ne shvata da) obmanjuje sebe. Pokušava da uveri sebe da je bolji i bogatiji nego što u stvari jeste. A ta okolina, koju jadnik neumorno pokušava da fascinira, bez mnogo muke prepoznaje laž i u satu i u onom ko ga nosi, pa taj jadnik u stvari samo sebi čini lošu uslugu, blamira se pred društvom (kojem je očito do toga svega stalo) i proizvodi na kraju potpuno suprotan efekt od željenog, dakle – više sramote nego koristi.
Sa druge strane, proizvođači satova se žale da im ovi „lažnjaci” mnogo štete, ali ja u to ne verujem. Ko ima pare, kupiće pravu stvar, ako mu je do tako nečeg stalo. Onaj ko nema te pare, čak iako bi se rado otvorio, ne može sebi to da priušti. To što on ne kupuje original, ne šteti prozvođaču. Nije taj ništa ukrao, nije nikog prevario. Mislim, naprotiv. Kupujući i noseći „lažnjak”, jadnik u stvari reklamira taj sat, tog prizvođača. Čak, idem dotle da kalkulišem da će, možda, fejk na njegovoj ruci kod nekog parajlije izazvati želju da kupi sebi jedan pravi takav, pa će time kupac lažnjaka čak doprineti biznisu proizvođača originala.
Možda sam ja nastran. Lud. Budala? Ne poznajem nikoga ko misli kao ja. Na sreću, svi koji su čuli ovu priču i moje stavove o lažnjacima, smeju se i kažu mi dobronamerno: „Ihhh… Baš si blesav!” Ali, stvarno, ne poznajem nikoga ko uživa u fejk satovima koliko i ja. Zato sam ovo i napisao, pa vi sad vidite.
***
Putovasmo po Kini dve nedelje. Sve nam beše interesantno, Peking nam se dopao najviše. Kad trećeg dana rekoh ženi i sinu da hoću da idem u Silk Road robnu kuću, da kupim fejk švajcarski sat, oni me prvo ismejaše, a onda me grdiše i odgovaraše. Ništa nije pomoglo, ja zapeo da kupim, pa to ti je. Ni sad ne znam što me je to toliko spopalo? Izgledalo mi je to nekako simpatično, smešno, kao dobar vic: da kupim za budzašto u Kini lažnu verziju nekog vrhunskog sata, bez mnogo razmišljanja.
Oni ostadoše u kafiću kod ulaza – neće ni da ulaze – a ja se eskalatorom popeh na gornje spratove. Deset sati pre podne – poranismo, što da bi izbegli gužvu jer u Silk Road turisti inače od podneva navaljuju k’o medved na med, ali i zbog gusto isplaniranog programa našeg turističkog razgledanja grada. Na prvom nivou su „krpice” – svi mogući svetski brendovi, muški i ženski i svi izgledaju kao original. Ma, i bolje, ali mene to ne interesuje. Na drugom spratu je koža. Jakne, tašne, cipele; more robe za svačiji ukus, stvari koje kao originali koštaju stotine ili, još češće, hiljade, ovde se dobijaju za par desetina dolara – zavisi samo kako se iscenjkaš. I naravno, sve je fejk.
Izađoh sa pokretnih stepenica na treći sprat, veličine pola fudbalskog igrališta. Ispred i oko mene se pruži skoro neograničeno prostranstvo malih tezgi – metar sa metar – prepunih blještećih satova, iza kojih stajaše nasmešeni mladi Kinezi i ljubazno me prizivaše. Rolex, IWC, Breitling, Rolex, Omega, Chopard, Rolex, Tissot, Longines, Rolex, Audemars Piquet, Cartier, Doxa, Rolex…Sjaj, mali reflektori, vesela muzika… Nisam jedini kupac, ali nas nema mnogo. Ne mogu da se otmem utisku da mušterije izbegavaju moj pogled. Da li se oni pomalo stide svoje buduće kupovine? Ja, bogami, ne. Ja se ne stidim. Ja ovo ne radim da bih nekog prevario, već radi zabave. Meni je ovo vic.
Posle dosadnog tumaranja među tim tezgicama – ne bih li uočio neku razliku negde – zastadoh ad hoc kod jedne lepuškaste cure negde u sredini sprata.
„Helo, uelkam”, kaže mi. „Pliz, uat ju lajk me to giv?”, ispod stakla na njenoj tezgi sjaji se 50-ak različitih zlatnih i srebrnih ručnih časovnika, najčuvenijih švajcarskih marki. Pošto sam zastao kod nje, ona shvata da stvari kreću u povoljnom pravcu pa ispod tezge izvlači plitku fioku sa još više satova. „Ju lajk Lolex, mistel?””
Pre nego što sam dospeo u ovaj raj falsifikata, nisam imao jasnu ideju šta hoću da kupim. Sada shvatam da mi se blještavi Rolex-i u stvari ne sviđaju, pa joj kažem prvo što mi padne na pamet, pomalo valjda u podsvesnoj nadi da možda taj brend neće ni imati u ponudi.
„Patek Philippe”, kažem, a ona, ozarenog lica kao da sam već kupio, vadi iz dubine svoje male tezge treću fioku sa fantastičnim satovima moje izabrane marke. E, sad moraš nešto da kupiš, mislim i biram pogledom. Pokažem prstom na jedan, ona mi ga stavi na levu ruku, pokažem drugi i taj dobijem na desnu. Gledam, ona hoće da svisne od sreće, kako mi oba dobro stoje.
„Veli najs, mistel, veli najs! Ju gud luk.”
U stvari, u pravu je. Stvarno lepi satovi. Pogled mi pade na sledeći sat u njenoj fioci sa postavom od crne svetlucave čoje i srce mi se vezuje za tog lepotana.
„How much?”,, pitam, a ona spremno ispali: „Tuentifajv dolals, mistel – jes?” „Tuentifajv dolals, mistel – jes?”
Skidam prva dva, stavljam izabranika i zadovoljan sam. Jednostavan ciferblat, bež sa tamnim rimskim brojevima I do XII, tamne i vitke kazaljke, kožni braon, decentni kaiš sa sitnim znakom na šnali. Čak i to! divim se. Nikakvi dodaci, dugmići, datumi, sunce, mesec… Da li da se cenjkam?
„Oh, too much!”, glumim nezadovoljstvo, „Twenty dollars should be enough, right?” i ona, sa velikim smeškom, spremno prihvata i ispiše mi račun. Šta će mi to?
Moji sa gađenjem i nevericom posmatraju moj „ulov”. Sin me gleda k’o da sam ubio nekoga.
„Pa, lep je, nema šta – osim što je lažnjak!”, sleže ramenima moja supruga, prevrće očima, okreće glavu i krećemo u dalji obilazak Pekinga.
Posle dva sata, u nekom muzeju, ja pogledam na mog novog ljubimca i sledim se. Na ciferblatu je osam! Dva sata manje nego kad sam sat kupio. Zagledam se i tek sad primetim da sekundara trči u kontra smeru. Suprotno od kazaljke na satu, što bi se reklo! Auu, jebote! očajan sam. Kako to nisam primetio kad sam kupovao? Zagledao sam se valjda u simpatičnu curu, kao kreten! Šta sad da kažem mojima, kad me sledeći put pitaju koliko ima sati? Primetiće kad-tad garant i tad više neću ostati živ.
Spuštam rukav košulje koji sam prethodno zarolao zbog vrućine. Pa, i drugi rukav moraš da spustiš – biće upadljivo, pomislim. Šetam kroz muzej sav brižan, ne obraćam pažnju na 3 000 godina stare, važne i lepe eksponate, samo me svrbi ona kupovina od 20 dolara što trči unatrag. Da bar hoće vreme stvarno da krene unatrag, makar na nekoliko sati, da se vratim u Silk Road,, da proverim u kom pravcu idu kazaljke… Da izmenim tok sudbine… Moja familija je toliko nezainteresovana za moj sat da me, srećom, ništa ne pitaju. Tako mogu sam u sebi da se žderem do mile volje i da smišljam plan akcije. Sutra smo još u Pekingu i moraću da sebi nekako organizujem kratku posetu onoj lepojci na trećem spratu, da je ubijem… Izmlatim… ili da joj otmem novčanik ili, bar, da zamenim sat za neki koji prati vreme u predviđenom smeru.
Uspeo sam da im objasnim da treba da posete još Zabranjeni grad, a da ja moram da se iz hotelske sobe, gde jedino imamo internet, nakratko čujem Skype-om sa kolegama zbog neke važne teme na poslu i da ih nagovorim da se posle sat-dva nađemo za ručak. Jedva sam se sa taksistom razjasno da hoću da idem u Silk Road Shopping Mall. Mislio sam da svi u Pekingu znaju za to mesto i bio sam u pravu – svi to znaju, samo što se to na mandarinskom kaže丝绸之路购物中心 a taksisti, po pravilu, ne govore engleski. A i što bi, kad su 99% turista i onako Kinezi? Pomoć prolaznika koji nabada malo engleski, pantomima, pokazivanje na sat i mojih deset prstiju je, na kraju, upalilo. Ušao sam na eskalatore robne kuće u nadi da će me isti taksi sačekati kad za deset minuta izađem. Na satu ili sa satom, što bi rekle Spartanke kad su pratile sinove u boj.
Kad isplivah kroz snažni miris parfema i kože na treći sprat, shvatih sam da se nisam popeo istim eskalatorom kao juče, pa nemam pojma gde je i kako da nađem onu tezgicu. Svi Kinezi mi izgledaju isto: lepi, mladi, nasmejani… Sve tezge i svi satovi takođe. Hiljade vrhunskih falsifikata među kojima sam ja uspeo da nađem jedan koji ide unatrag. Osvrćem se glupo, svi prodavci mi mašu da priđem… Vrtim se kao na ringišpilu. Srećom, sa drugog kraja uzburkanog mora satova, maše mi jedna lepotica i viče: Mistel, mistel… ju kam bek… hiel, hiel, mistel, ju kam bek baj mol uočez?”
Ja se zaputih ka njoj. Prepoznala me od juče. Mene nije teško razlikovati od milion Kineza. Da li ne primećuje moj ljutiti izraz lica, ili me ignoriše, u svakom slučaju devojka me radosno dočekuje kao staru mušteriju i izvlači Patek Philippe fioku.
„No, No,” mašem odrečno glavom, „I don’t want to buy more watches! I just want one that works properly!” Uz povišen ton joj pod nos prinesoh moj jučerašnji „ulov” i rekoh: See? The hands are turning backwards!”. Prst druge ruke vrtim iznad sata kako bi shvatila.
Cura trepće, ne razume, preleće pogledom od sata do mog prsta, do besnog lica i natrag i onda shvati. „Ou, jes mistel… aj si… so sori mistel… jes no ploblem, aj fajnd nju uoč!” Uzima mog naopakog nesretnika i nemarno ga spusti u tamni vilajet negde izpod tezge. Traži pogledom preko satova na crnoj čoji. Bela šaka sa nadograđenim noktima pastelnih boja i velikim fejk Cartier prstenom, kao dron nadleće kolekciju satova. Vadi još jednu fioku, ali ni tamo nema sreće. „Oooo, soli mistel… no hev d sejm uoč…”„Oooo, soli mistel… no hev d sejm uoč…”
U meni polako narasta eksplozija. Najviše me nervira što će ispasti da su moji bili u pravu… Naravno da su bili u pravu, ali ko sad to sme da im prizna? Ja, sigurno ne! Svest mi se vraća na crnu čoju i slušam, dok mi nudi novi sat: „Jes, mistel… dis uoč very najs for ju tu, no?” I mala Kineskinja je opet u pravu! Stvarno je i taj sledeći sat lep, možda kao onaj moj kontraš, a možda još i lepši. Đavo Švajcarac, znaju oni da ga naprave, nema šta! Mislim, ovo nisu pravili Švajcarci nego Kinezi, ali su imali dobar uzor, to sam hteo da kažem. Dobro, uzeću ovaj u zamenu, pa joj rekoh:
„OK, I take it, but please let’s check that this one works! I don’t want to have to come back again!”
Ona naravno ništa ne razume i samo ljubazno cvrkuće: „Jes, mistel, tenk ju, nice uoč, tenk ju, jess hev e najs dej, mistel tenk ju…”
Ja postojah par minuta, buljeći u ciferblat mog novog novog Patek Philippe-a. Sad je sve u redu, izleda… Nisam baš ubeđen, ali za te pare… Samo da bar ne ide u rikverc!
***
Kad smo se vratili sa puta, seo sam za kompjuter, uključio Google i dao se u potragu za originalnim satom kakav mi je bio na ruci. I našao sam ga. Jedan vrlo sličan. Pao sam u nesvest. Perpetual Calendar Reference 5140 Platinum Automatic $80,000…… Pokazao sam ženi moj nalaz, ali je ostala potpuno ravnodušna. Nije me udostojila ni komentara. Tih dana, još prepuni predivnih utisaka i uspomena iz Kine, nekoliko puta smo sa prijateljima gledali naše silne fotografije, uživali u kineksim jelima koja smo spremili i prepričavali razne anegdote sa našeg jedinstvenog putovanja. Naravno, svima sam pokazivao moj Perpetual Calendar , pričao smešnu priču o prvom satu kontrašu i uveravao sve Neverne Tome da ovaj drugi, još lepši, radi od onda besprekorno. Mislim, svi znamo da je fejk, ali – nema šta – lepo izgleda i ne ide u natrag. Naprotiv, pokazuje tačno vreme, majke mi.
Šest meseci kako smo se vratili sa putovanja po Kini, svraćali su nam lopovi. Nepozvani, naravno. Dok mi nismo bili kod kuće. Kad smo se vratili kući iz bioskopa oko 23h, zatekli smo ceo stan u totalnom neredu. Svaki orman je bio otvoren, svaka fioka izvučena i prevrnuta. Kuhinjski ormani, escajg po podu, šerpe, lonci… U spavaćoj sobi, sve gaće i košulje i veš i odela i čarape… Posteljina, jastuci, razvučeni posvuda, noćne lampe isprevrtane… U kupatilu isto totalni haos – čini mi se samo pastu za zube nisu iscedili iz tube u potrazi za parama i nakitom.
Pozvali smo policiju, naravno i momci u plavom iz obližnjeg Prins Kaunti odeljenja su napravili uviđaj. Do dva noću su prašili razne površine i tražili lopovske otiske, uzimali mere i pravili fotografije svega i svačega, iz svih uglova. Uzeli su i naše otiske da bi napravili razliku, pitali nas hiljadu pitanja i dali stotine saveta. Najvažnije pitanje je bilo: „Šta su vam ukrali?” na šta mi, posle letimičnog pogleda po našoj celokupnoj imovini, rasprostrtoj preko svih podova u stanu, nismo imali nikakav odgovor.
„Nakit, pare…? Je l’ ste imali nešto od toga kod kuće?”
„Ne, ja držim ono malo nakita što imam u banci, u sefu”, odgovorila je moja žena, A ja sam dodao: „A para i onako nemamo”.
„Bunde, neki uređaj, telefoni, alati ili aparati…”, podsećali su nas policajci, ali mi smo samo odmahivali glavom, sve dok oko pola tri, nisu konačno završili zapisnik sa konstatacijom da ništa nije ukradeno i otišli.
Nedelju dana smo sređivali stan. Najstrašniji u svemu je taj osećaj da ti je neko brkao po ličnim stvarima, da ne znaš šta su radili sa tvojim vešom… Da li sve da pereš, ili sve da baciš, ili – da probaš, da nemili događaj što pre zaboraviš? Drugo zlo je to što ti je stan u haosu, ali totalnom. Nije to kao kad se seliš – za to kažu da je jedna od najstresnijih situacija u porodičnom životu – nije ‒ zato što kad se seliš, stvari ipak stižu u nekim pakovanjima, nekako džemperi sa džemperima, a lonci sa tiganjima. Ovde to nije slučaj. Sve je izmešano. Dok pospremaš, ti gaziš po jednim stvarima, da bi dohvatio druge. Onda, povrh svega, u toku tog višednevnog sređivanja zaključuješ da postoje bolja rešenja za raspored stvari, pa ne vraćaš više stvari na stara mesta, nego im iznalaziš nova, optimalna i time samo još komplikuješ sebi život. I treće (ima i treće najstrašnije!) što se od onda, kad su nam bili lopovi, prilikom svakog povratka kući, u bilo koje doba dana, uvek iznova streseš na pomisao da su možda opet bili, da je sve opet u rusvaju. Polako otvaraš vrata i zuriš nekako istraživački unaoklo, ne bi li primetio tragove novog preturanja, a srce preskoči po koji takt. Ali, dobro, sve se to nekako sredi, na kraju smestiš sve stvari i uvidiš da ti lopovi stvarno ništa nisu ukrali. Uh, kakva sreća. Valjda su tražili samo pare i nakit. Jeste da su sve ispreturali, ali ništa nisu našli… Pa mi i nemamo ništa tako vredno… Televizor? To je previše kabasto. Usisivač? Koji bi lopov, koji drži do sebe, to krao… Telefon? To mi je u džepu… Penkalo Mont Blanc? Nemam… Sat?
E, onda sam shvatio i počeo da se smejem grohotom. Žena me gleda, sin izlazi iz svoje sobe, pitaju se je l’ sam naglo šenuo… A ja se smejem, ne mogu da prestanem.
„Pa šta ti je?” insistiraju da im objasnim, a ja, između dva histerična napada uspevam da im kažem samo:
„Znam šta su nam ukrali! Setio sam se! Ukrali su, sa nahtkasne, moj kineski sat!”
Smeju se i moji ukućani, a ja procedim još: „Mislili su da su uhvatili boga za bradu! Osamdeset hiljada dolara!” Pre nego što ću opet da počnem da vrištim, dodajem: „Zamisli samo kako su se iznenadili, kada su probali nekom taj sat da prodaju! Ili ga je neko skupo platio, a potom shvatio da je prevaren… Ko zna na šta je to ispalo!”
A posle, kad sam se malo smirio, ipak se sa setom setih sata Patek Filip. E jebiga, baš mi se ne da!
