Branislav Maksimović-Njule, Gročanin, alas, čovek koga su na reci poštovali i od detinjstva ga gledali kako se bori za egzistenciju, u punoj snazi ostavlja ribolovni alat i za boljim životom kreće u Italiju.
Čežnja za Dunavom, rodnom i voljenom Grockom, pre par godina vraća ga na reku u svoje voljeno mesto. Njuletu se život završava juče kada mu u čamcu prestaje borba za životom.
Njule je živeo na placu gde je i „Vlajkovićeva kuća“ u Grockoj. Vlajkovićeva kuća je podignuta sredinom 18. veka kao porodična zgrada kapetana Gročanske nahije Dimitrija Golubovića, a početkom 19. veka je otkupljuje Ivan Vlajković po kome danas nosi naziv. 26. decembra 1958. Godine, kuća se nacionalizuje i postaje društvena svojina. Razlog za nacionalizaciju, kako se navodi u tom rešenju je da je vlasnik Ivan Vlajković pored te kuće još i vlasnik zgrada u Beogradu u Tršćanskoj br.6a i Braće Nedića br.14., tako da je ustanovljeno od strane komisije, da Ivan Vlajković poseduje tri zgrade, sa više porodičnih stanova, no što je to zakonom dozvoljeno.
Ovako je pričao Njule
Njule je bio pastorak Ivanov. Intervju sa Njuletom sam radio u februaru 2013. godine i evo šta mi je rekao o svom teškom životu, kao i o Vlajkovićevoj kući:
Za Ivana Vlajkovića govorio je da boljeg i poštenijeg čoveka na svetu nije bilo, srećan je bio što je imao njega za očuha. Branko je želeo, te 2013. godine, da mi ispriča svoj deo priče, vezano za Vlajkovićevu kuću. Kroz razgovor sa njim saznajem da Ivan ima još jednog sina u Beogradu. Branko mi navodi da je taj sin pokrenuo postupak za povratak imovine, ali da je Branka izostavio kao naslednika. Branko sa njim i nije u najboljim odnosima. Misli da je on pogrešio, jer je njegova majka( Brankova) bila venčana sa Ivanom. U Vlajkovićevoj kući Branko je živeo od 1952. Pa do 1983-4., nije znao da odredi tačnu godinu .
Branko je u kući imao dve sobe i pola kuće je, po njegovim rečima, bila njegova. U onoj drugoj polovini, gde je sada Saša, tu su živeli neki Miša i Sida Milanović.
-Oni nisu imali dece i kad su umrli, ja sam radio na brodu. Kako smo bili supruga i ja sa decom u dve sobe, ja pređem i u ostale prostorije gde su oni živeli. Sašini deda i baba su radili na groblju i tamo su trebali da prave kapelu. Da bi oslobodili njih, jer je tamo bila neka čatara, oni iskoriste dok sam ja bio na brodu, dođu sa milicijom i izbace moju ženu i decu i ubace njih. Sve je to urađeno pod naredbom Žike Zvrce. Čuo sam posle da se on pokajao što me je izbacio. Najgore mi što je kad je izvršena nacionalizacija, na rečima, dogovoreno da ova kuća koja je u Grockoj ostane meni, jer je Ivanov sin dobio stan u ulici Braće Nedića, a sada on traži sve. Ovih dana sam bio kod advokata, kako bi i ja podneo za denacionalizaciju jer Ivanov sin nije uneo mene kao jednog od vlasnika.
Ne znam kako će se sve ovo završiti sudski, ali po meni, ko hoće da investira kako bi se kuća renovirala, ne predstalja nikakav problem. Sigurno bi se dogovorili oko toga jer sam svestan da kuća ima istorijski značaj. Mene srce boli kad sam došao i kad sam je video u ovom stanju. Samo što nisam zaplakao, pa ja sam tu odrastao. Što se tiče Saše koji je živeo još uvek u kući, Branko je ima samo reči hvale.
Ja njega znam, takoreći, od kad je prohodao. Pošten dečko da ne može pošteniji da bude. Odrastao je, da kažem, i bez oca i bez majke. Niti krade, niti se drogira. To je samo za pohvalu. Jedino što se ja i on džarkamo oko kartona. Nemam ništa protiv da ih skuplja, samo da mi se ne raznose po dvorištu.
Branko nije imao ništa protiv da se kuća restaurira kao istorijsko dobro meštana Grocke.
Branislav Marković Njule, sahranjen je danas na gročanskom groblju u 66. godini.
Željko Matorčević
