Ukratko, Dragoslav Draža Marković je rođen 1920. u Popoviću kod Sopota. Član Komunističke partije Jugoslavije postao je 1939, a učesnik NOB-a je od 1941.
Posle rata je zauzimao niz političkih funkcija u Srbiji i Savezu komunista Jugoslavije. Bio je ministar u Vladi Srbije, sekretar Gradskog komiteta komunističke partije Srbije, ambasador u Bugarskoj, predsednik Skupštine Srbije, član Predsedništva SFRJ, predsednik Predsedništva SFRJ, Predsednik Predsedništva Srbije i predsednik Predsedništva Centralnog komiteta SKJ.
U vreme uspona Slobodana Miloševića sukobio se s njegovom politikom i ubrzo otišao u penziju 1986. Preminuo je 2005.
Od 1969. do 1974. bio je predsednik Skupštine SR Srbije, a od 1971. do 1974. godine član prvog Predsedništva SFRJ, i u tom vremenu novinari su ga posetili u novoizgrađenoj kući u Grockoj. Prenosimo u celosti članak:
Poseta Draži Markoviću u Grockoj
Odmaram se gledajući Dunav
Od kafane „Borov hlad“ u Grockoj, skrenuli smo prašnjavim putem i na jednom ćuviku se ukazala nova vikend kućica kakvih mnogo ima u ovom kraju.
Kada smo ušli u dvorište, veliki vučjak je zalajao. Na terasi se pojavio Dragoslav Marković, predsednik Skupštine Srbije i član Predsedništva SFRJ.Bio je u majici i kratkim pantalonama, baš onako kako se domaćin oseća u svojoj kući.
-Ago, mir!- pripretio je psu. A onda rekao:
-Star je ali dobar čuvar. Jedina mu mana što davi mačke, pa mi susedi zameraju.
Ova sasvim nekonvecionalna poseta malo je iznenadila domaćina koji je na godišnjem odmoru. Sreli smo ga na terasi. Povetarac je ćarlijao. Dole, pukla ravnica i Dunav.
-Gotovo svake subote dolazim ovamo. Volim da sedne na ovu terasu i prvo dva sata samo gledam u reku, odmaram se- kaže Dragoslav Marković.
-Zatim se dohvatim motike ili makaza, zavisi od sezone: pa ili okopavam paradajzm obrezujem lozu, ili zalivam baštu… Tako brzo prođe dan a uveče se povučem u kuću, ne palim sijalicu, živim u mraku, jer nadiru komarci.Ali oko devet sati odjednom nestanu.
Domaćin je u veliku činiju nabrao lepe krupne kruške, prvorotke, kako reče, malo ih je hvalio jer nisu bile još sasvim zrele.
-Pre pet godina sam ovde kupio plac. Plaćao sam 200 dinara metar, a sada bogami cena je desetruko i više skočila. Želeo sam da imam kutak za pravi odmor. Prvo sam napravio onu dole senicu. To je bila moja vikendica ali se u njoj nije moglo da prespava. Polako sam zidao ovu kuću, i prošle godine je završio – rekao je Draža Marković.
-Eto, Dunav mi je tu preda mnom, ali ja ne volim ni reku, ni more. Kad mi je vrućina, uzmem baštensko crevo i istuširam se. Meni je za srce prirasla planina. Pre nekoliko dana sam se vratio sa Suvobora i Rajca. Tamo je božja lepota.
Dva tabora
Na vratima se pojavio mladić, s bradom, po liku odmah se videlo da je domaćinov sin, samo stasitiji od oca.
-Dragoslave kaži što nisi išao da gledaš svoju „Zvezdu“, kad je onomad igrala sa „Penjarolom“ – rekao je mladić.
-E moj druće Markoviću, nasmejao se domaćin i objasnio,
-Mićko me nikada nije kazao tata. Maltene iz kolevke počeo je da me zove „Dražo“, pa tako je i ostalo. Mladi Marković ove godine treba da diplomira na odseku za slavistiku na Filološkom fakultetu.
A onda se lice Draže Markovića, koji je inače poznat kao vatreni navijač „Crvene zvezde“ stuštilo:
– Verujte da posle onog „zvezdinog“ poraza u Atini protiv „Panatenaikosa“ nisam još ni jednom otišao na utakmicu. Zamislite, trideset godina sam čekao to, tu „Zvezdinu“ šansu i blesak – a ono ispao najveći poraz.
-Dobar je đak i sa dvadeset godina završiće studije, rekao je otac.
-Inače, ovako, privatno stalno zamećemo kavgu. Ja sam „zvezdaš“ a on okoreli navijač „Partizana“. I to samo meni u inat. Jednom se, kada je bio mali, poverio starioj ženi koja je kod nas dugo radila: „Tetka Katice, jedva čekam da tata umre“.
„Zašto pobogu Mićko“, zaprepastila se ona.
„Pa da ja mogu da navijam za „Crvenu zvezdu“, odgovorio je.
Samo, eto, ja sam još živ i zdrav, pa Mićko moj žalim što „Zvezda“ nije dobila još jednog navijača.
Preplanuo od sunca, Dragoslav Marković je sišao u baštu. Odjednom je zastao i rekao:
-Imam malo više kilograma i počeo sam da držim strogu dijetu, ali pravo da kažem nije mi baš prijala. Kad sam se požalio lekaru, on me je vrlo jednostavno oslobodio isposničkog života.
„Lav ne može da živi životom zeca“, rekao je. I ja se tog lekarskog saveta striktno pridržavam i svuda se, ne baš skromno, hvalim tom lekarskom opaskom.
Dragoslav Marković je pogledao na sat. Bilo je tačno podne.
-Mićko, hajde da naberemo paradajza i paprika, da se malo pridržavamo podele rada – kazao je.
Po svemu sudeći, momku se nije izlazilo na avgustovsko sunce.
-Dragoslave, da malo pričekamo pa po hladovini – rekao je.
A Draža Marković se uozbiljio.
-Slušaj, Mićko, treba da požurimo, znaš da imamo goste na ručku.
Članak (fotografije) preuzet sa „Beobuild forum“.
