Dragi moji, evo mene opet malo da vam dosađujem.
Zaribala sam onako pošteno i samo mi nove neke antibiotike doturaju uz čajeve i vitamine, uz neizbežne probiotike.
Bar mi se ukazala šansa da konačno stvarno odmorim.
I da pročitam zaostalu literaturu, koju samo slažem pored kreveta, a nikako da počnem da čitam.
Elem, počeh sa trilerima i to „rođaka“ severnjaka.
Ko voli Ju Nesbea i njegovog Harija Hulea imaće simpatija i prema Samu Bergeru Arnea Dala.
I ovih vrelih dana, pod dejstvom antipiretila, preznojena i slomljena, „jurila“ sam sa Bergerom, Blumovom i Rosenkvistovom po zaleđenim predelima Norveške. Valjda u želji da se rashladnim i skinem temperaturu.
Avaj, rezultati nisu bili baš željeni, te nastavih svoju „terapiju“ trilogijom „Divergentna“ Veronike Rot, plus i četvrte knjige kraćih priča o onom simpatičnom momku Četiri.
Prema rečima autorke, trebalo je da Četiri bude glavni lik, ali joj se nekako nije dalo i ostale su priče, koje je napisala o njegovom životu i kako je postao to što jeste, odnosno kako je Tobajas Iton postao Četiri.
Čitajući Veronikine knjige nanovo mi je bilo jasno zašto volim pre da pročitam književno delo, ma kojeg žanra, a tek potom da gledam ekranizaciju, ukoliko je odrade, jer se bitno razlikuje priča. Dosta toga su sasekli i promenili, ali da vam ne bih kvarila doživljaj sami saznajte koje su sve razlike u pitanju.
Taman lekovi počeše da deluju i da se vraćam sebi, te odlučih da nastavim čitalački maraton knjigom dva autora Erika Đakometija i Žaka Ravena „Trijumf tame“.
Zađoh u strahote Drugog svetskog rata, koji ne beše samo rat za teritoriju i vlast na ovozemaljskom planu, već i rat za duše, jer je u knjizi glavna tema Anenerbe (poznato kao „društvo za istraživanje drevne germanske istorije i nasleđa predaka“), traganje za relikvijama i njihovim moćima, okultno među nacistima i esesovcima, kao i misteriozna knjiga „Thule Borealis Kulten“ („Kultovi Severne Tule“), koje je navodno napisao lično Fridrih Barbarosa.
Poznate istorijske činjenice – odlazak nacista na Tibet, razna iskopavanja po Francuskoj i Španiji, dokazi o okultnim aktivnostima, kao i poznato društvo Tula, koje je imalo uticaj na sam razvoj nacizma – i malo mašte autora stvorili su zanimljiv triler, deo trilogije „Sunca tame“.
Jurnjava sa junacima po različitim iskopinama, muzejima i starim zamkovima pokrenula me je i jedva čekam da se dokopam ostalih knjiga trilogoje želeći da ispratim priču hrabrog Tristana i drugih agenata na putu ka otkrivanju pre svega sebe i svojih granica i uverenja.
Misterija je uvek privlačila ljude, a naročito kada se delimično zasniva na istinitim dešavanjima, dok mašta nadoda sve ono gde bi želeli da priča dalje krene.
I u ovom delu autori su jednostavno morali da se dotaknu zamka Monsegir, jednog od glavnih sedišta katara, koji su, zbog svojih uverenja i suprotstavljanja papi, masakrirani od strane krstaša 1244. godine, a od tada legende o njima bude znatiželju mnogih, te su ispisane stranice i stranice o tajnama koje su krili u svojim riznicama, odnosno o onome što se misli da su krili u tvrđavi na vrhu stene.
Tajne starih vremena uvek su budile znatiželju i zlatni odsjaj sa korice knjige „Kirka“ Madlin Miler privukao mi je pažnju.
Čarobnica Kirka beše prvo od četvoro dece titana Helija i Okeanide Perseide, koji isto imaše drugačije moći od titana i Olimpljana, te su bili pretnja i njima.
Kirkina sestra Parsifaja živela je u braku sa Minosom na Kritu, brat Pers na istoku u Persiji, dok je njen najdraži brat Ejet bio kralj Kolhide.
Ipak, Kirku su izgnali na ostrvo Eja, a najviše se o njoj može pročitati u Homerovoj „Odiseji“ i u mitu o Argonautima.
Čitajući o potcenjivanju drugačijeg i ruganju onome što se ne razume i od čega se ima strah, jer je nama novo i drugačije, shvatam da nismo daleko odmakli u napretku kao bića i da bi trebalo, kao i ličnosti u mnogom od ovih knjiga, da prevaziđemo svoje strahove i hrabro pogledamo u oči ono što je drugačije, budući da je drugačije nama, ali ne nužno i drugima, te da drugačije ne znači da je loše, već samo to – da je drugačije.
Takođe, ono što prožima sva ova dela je i borba, najčešće zaludna, onih koji vide šta se dešava da li da kažu dragim ljudima svoja saznanja, jer kada kažete iskreno ono što vidite završite kao Kasandra kćer kralja Troje Prijama, koja dobi dar proroštva od Apolona, ali i prokletstvo da joj niko ne poveruje, te tako njeno upozorenje o padu Troje niko nije uzeo za ozbiljno, a svi znamo kako se ta priča završila.
Toliko je zanimljivih priča oko nas i u nama samo treba hrabrosti da ih podelimo sa drugima, pa neka budemo i kao Kasandra, jer će ipak neko možda uvideti iskrenost i brigu u našim rečima.
Voli Vas Vaš „ekspert“ za pravila Neda 
