Jeste, vala, da mu je red, ali baš greje. Iako je pre nekoliko dana bilo hladno, kao da počinje jesen, sada eto već kukanja na vrućinu. Pa stvarno niko ne može narodu ugoditi. Što jes’, jes’ – kako bi rekla jedna moja prijateljica, koju doduše davno nisam videla, ali me uvek podseti na nju kada vidim predizborne spotove, jer je jedna partija devedesetih godina prošlog veka imala tako pamtljiv slogan sa tim „što jes’, jes’“ da se i sada setim nastavka u rimi, ali bez reklama, pa ko se setio, setio se, a ko nije, nije.
Tako ja sa ovim prethodnim dešavanjima, koje zovemo izbori, izlazim na kraj – smehom i humorom, pa kako bude. Ionako mene niko ništa ne pita po mnogim pitanjima. E, nije lako vašoj Nedi da bude neki „ekspert“ kada je takvo stanje. Ali me zato zivkaju da vide kako sam, kao i moje bližnje, i da li šetamo kada su izbori. Naravno, da li šetamo u pravcu biračkih mesta. Ne znam koji je to „marketinški mag“ smislio da radi, ali je totalno kontraproduktivno.
Kao da ne zna da smo mi narod koji vrlo čudnovato reaguje na takve pozive i pitanja, koja su na vrlo klizavom terenu po pitanju poštovanja Ustava i onoga divnog člana 52 (Član 52: Svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije ima pravo da bira i da bude biran. Izborno pravo je opšte i jednako, izbori su slobodni i neposredni, a glasanje je tajno i lično. Izborno pravo uživa pravnu zaštitu u skladu sa zakonom.), jer je kod nas izlazak na izbore stvar ličnog izbora – što i znači u članu reč slobodan, kao što je i ono što zaokružimo tajna, te niko nema prava da utiče na to hoćemo li ili ne da idemo do biračkog mesta, a takvo zapitkivanje deluje na nas običnu raju kao pritisak, pa eto, nemoj da nisu obavešteni, kao neki što behu nekada. Uostalom, i do zatvaranja biračkih mesta traje predizborna tišina.
Baš imamo da biramo: hoćemo li uopšte glasati ili ne, a onda i za koga ili malo crtati po listiću i time ga učiniti nevažećim. Ako već hoće da mogu da pitaju, neka uvedu obavezni izlazak na izbore, kao u nekim državama, pa onda moraš da se „nacrtaš“ na biračkom mestu ili opravdanje kakvo da doneseš, ako nisi mogao da stigneš, kao u školi.
Ukoliko prihvate, prihvate, a ako ne, eto kazne, pa odrape lepo po džepu. I sada im još i ideje dajem, kako mogu napuniti kasu. Elem, neki i dalje zovu. I još bi i da se svađaju. Ajme, kud me uznemiravaju i pitaju lične stvari, još me i hoće vređati i držati predavanja. A tek je to „pravi pogodak“ u ophođenju. Nije ni bitno ko je zvao – sram ga/ih bilo.
Vašu Nedu „ekspert“ drugačije roditelji vaspitaše, a sve u duhu „živi i pusti druge da žive“, jer nije lepo pitati neke stvari, niti insistirati na odgovorima, a tek pri tom biti i nekulturan je apsolutno bilo neprihvatljivo u mojoj kući. Očigledno da nismo svi isto vaspitani. Neki vikom hoće postići sve, pa misle da dreka i neko nabeđivanje po ulici ili tokom telefonskog razgovora ili bilo kako i gde daje lepu sliku o njima. Jok, što bi rekli i braća Turci. Samo vidi čovek sa kim ima posla, a onaj za koga taj neko radi gubi kredibilitet i poštovanje, jer ih neko takav u javnosti predstavlja.
Ali je vaša Neda odlučila da joj to ipak ne pokvari dan, te odluči tražiti srednje rešenje, jer jedni viču „glasaj, glasaj“, drugi „bojkot, bojkot“, a običan građanin se pita „šta je bre sa onim virusom i ovom kišom?“, koja je taj dan baš odlučila da lepo podseti sve nas na jesen. Važno je da je sve prošlo. I opet je svanuo novi dan, bez ikakve apokalipse, koju uvek svi najavljuju, kako im padne na pamet. Do sada smo preživeli bar desetak „krajeva sveta“, a jedino mi jedan „Kraj sveta“ ostade u lepom sećanju, jer je to film „The World’s End” iz 2013. godine, jedna od više zanimljivih komedija Simona Pega (Simon John Pegg), (uz koscenaristu Edgarta Rajta – Edgar Howard Wright).
Eto preporuke za ove letnje, vrele dane i ostanak uz naše male ili pak velike kućne ekrane. A tema je kao naša domaća – drugari idu po pabovima, naški bi bilo kafanicama, u želji da u svakoj popiju po piće i završe tu neku svoju rutu, dok u procesu shvataju da je svet počela da preuzima vanzemaljska civilizacija, auuuu, te joj se junački, sa čašom pića u ruci, suprostavljaju i rade na opstanku ljudske vrste. I u svemu ovom čudnom, čudnom svetu, vaša Neda dobi i lepih vesti. O, da, vrlo lepih.
Naime, na najlepši način se uvećavaju porodice mojih rođaka i prijatelja. Malih bebaca na sve strane. Već rođenih ima, a i vala ono vanredno stanje daje rezultate, te će biti i tek bebaca, kako mi javiše, pa se može reći da je korona više učinila za natalitet u našoj zemlji, nego bilo koja druga politika i bilo koji plan. Zezali su se neki sa onim da su Francuzi na najavu karantina prvo pokupovali vino i prezervative, pa kako su oni prefinjeni, a mi Balkanci udri po brašnu i šećeru i kvascu.
Eee, ali zna Balkanac šta je bitno. Vala i hitno, te i društveno odgovorno. U takvoj situaciji, kojih je ovde već bilo u raznim oblicima, što bi moj deda rekao, valja imati šta jesti, a posle i raditi na natalitetu, jer trebaće ljudi ovoj zemlji, pa kada smo već bili po kućama odmorni i opušteni, pravo vreme je bilo za lepa druženja sa dragom osobom, te i to odmah u takvoj atmosferi i daje rezultata. Uostalom, manite se tih belosvetskih. Pa da znaju da uživaju Guča i Egzit i slične manifestacije bi bile organizovane kod njih, a ne kod nas.
Što se tiče alkohola. Pa zna se valjda da svaka respektabilna kuća na Balkanu ima bar litru komovice kod kuće za ne daj Bože, a i još ko zna kakvog pića donetog za slave i proslave, te šteka uvek ime.
E, sada zamislite tu atmosferu sa muzikom, opušteno, „dezinfikovano“ domaćom ljutom, kada zazvoni telefon i pita vas da li šećkate do izbora, a vi radite daleko odgovorniji posao – povećanja nataliteta. Pa je li to red?
Vaš „ekspert“ za pravila Neda 3. jul 2020. godine
