Prepuna je mitova i legendi jugoistočna Srbija, gde se nalazi Vlasinsko jezero, najveće veštačko jezero, koje je takođe i najviše, smešteno na nadmorskoj visini – 1213 metara.
U istorijskim zapisima iz XVIII veka Vlasinska visoravan je nazivana Vlasinsko blato ili Vlasinska tresava, zbog nagomilanog treseta i blata nastalog spiranjem rečnih tokova, koja je u kanjonu dugom 20 kilometara stvorila močvaru, na pojedinim mestima sa živim peskom. Tu je bilo i ševara, trske i mestimičnih vodenih tokova, a izvirala je i reka Vlasina.
Izgradnja brane, kako bi se dobilo veštačko jezero, trajala je od 1946. do 1949. godine, i ugrađeno je 320.000 kubnih metara zemlje, da bi se sprečio odliv reke Vlasine, a 9. aprila počelo punjenje i 1954. godine je dostiglo svoj pun kapacitet vode – 165 miliona kibnih metara vode, dok je odmah iza brane vaskrsla nova reka.
Jedno od čuda Vlasinskog jezera su i „ploveća ostrva“, koja su nastala odmah posle izgradnje jezera i trećina površine je pod ovim delovima treseta, koji se otkidaju od dna jezera i plove po njemu. U početku su ova ostrva namenski vezivali za obalu, ali su sredinom sedamdesetih godina prošlog veka uočili jedinstvenost fenomena i od tada na jezeru postoji nekoliko „plovećih ostrva“, za koje su vezane priče, kao o kravi Ruži, koja je tokom paše na jednom malom parčetu zemlje pored jezera pasla kada se taj komad treseta odvojio od obale i nošen vetrom plovio po jezeru. U sumrak je deda Živko došao da potraži svoju kravu Ružu i da je potera kući, ali je nije mogao naći na mestu gde je ostavio da pase. Tražio je deda Živko Ružu do mraka i odustao. Čim je svanulo deda Živko je našao svoju kravu Ružu kako mirno pase na novom ostrvu, koje je plutalo po jezeru.
Postoje i dva ostrva „stalna ili nepokretna“ – Stratorija i Dugi del. Stratorija je još pre izgradnje jezera bila ostrvo u Vlasinskom blatu, dok je Dugi del nekada bio poluostrvi.
A to nije jedino što čini ovo jezero jedinstvenim.
Pre izgradnje jezera tu je bila močvara, koja je izgledala kao nepregledna bujna livada, jer je raslo mnogo razne trave i prikrivalo opasnost koja vreba, ako se zagazi dalje. Nestajalo je tu konja, ovaca, goveda, čak i ceo jedan bugarski konjički puk u Prvom svetskom ratu, a meštani su govorili da se mogao čuti jeziv zvuk, koji je počinjao sa prvim sumrakom i to posebno kada je velika magla, a kojim se oglašava strašna neman – Vodeni Bik.
Neki od meštana su tvrdili da je to staro čudovište, koje je tu carovalo, ličilo na džinovskog konja i pokazivali su tačno mesto gde se nalazi, a da je najviše volelo da uništava krda negovanih konja i goveda. Kretali su ljudi i u pohod da nađu i unište tu neman.
Pričalo se da vekovima vodena neman živi tu i da je možda i sa druge planete, ali i da ju je Bog poslao da kažnjava one koji se ogreše, ali se najviše verovalo da je to neka džinovska praživotinja, jedina još preostala.
Pojavljivanje ove nemani, po narodnim predanjima, najavljivalo je pobede, i to uvek kada su Srbi isterivali protivnike sa svoje zemlje. Čula se rika i pojavljivao se Vodeni Bik kada su Srbi oslobađali Srbiju od Osmanlija, kao i uoči Prvog i Drugog svetskog rata, kada je rika bila toliko jaka da se sve treslo, a voda u malenim jezercima među muljem i tresetom, kao da je ključala i kao da je nešto sa dna htelo izaći. Tada je stogodišnji starac Veličko, iako do tada nepokretan, ujutru izašao i rekao okupljenim ljudima kraj jezerceta da je „ovo dobar znak i da je to bik najavio rikom“.
Ostao je Vodeni Bik, džinovski konj, neman ili neka praživotinja sada samo u legendi, jer ga niko nije ni čuo ni video od kako je izgrađena brana i napravljeno veštačko jezero od 15 kvadratnih metara površine i 35 metara dubine 1954. godine, koje vodom snabdeva šest podvodnih izvora.
Ili još nije imao razloga da se oglasi svojom snažnom rikom?
