Svako sećanje na nešto prijatno i drago, a zauvek nestalo u prošlom i svršenom vremenu, nužno nosi u sebi nostalgični potencijal, a Grocka ima za čim da bude nostalgična. Mnoge mlade ljude danas pomalo iritiraju te nostalgične roditeljske priče koje se odnose na vremena stare Jugoslavije.
Oni stariji pamte i rado prepričavaju kako se nekada živelo dobro: radio si i znao si za šta radiš, posla je bilo, a ljudi nisu dobijali lako otkaze. Mogao si da se zaposliš u jednom preduzeću i budeš siguran da ćeš u njemu raditi do penzije, a Kluz, PKB kompleks, Partizanka, poljoprivredna gazdinstva, voćnjaci, zasadi jagoda u Grockoj snabdevali su i ozbiljna svetska tržišta. Beše to, po sudu običnog čoveka, doba posleratnog prosperiteta – i nekadašnje Jugoslavije i Grocke. I svakodnevni život je bio bezbedniji, kažu kako nisu morali da zaključavaju ni kuću, ni dvorište… Suočavamo se sa „kultom zlatnog doba“, odnosno nostalgičnim shvatanjem da se nekada živelo lepše, sigurnije, zdravije i bolje.
Ali, to nije tema ove priče.
Jedan od simbola tog zlatnog perioda Grocke koga se nostalgično sećaju oni koji ga pamte, jeste i nekadašnji Restoran „Vinogradi“. U želji da pokrene razvoj turizma i ugostiteljstva u opštini Grocka, tadašnji Narodni odbor pre pola veka (tačnije 1960. godine), od privatnog vlasnika na Ciganskom brdu u Grockoj kupuje voćnjake, vinograde i njive površine od oko tri hektara, sve skupa sa vinogradarskom kućom i pomoćnim objektima. Sa tada vizionarskom idejom da Grocka na atraktivnoj lokaciji dobije ekskluzivni restoran i privuče brojne posetioce, zemljište je prepušteno nacionalnom ugostiteljskom preduzeću. „Metropol“ postaje trajni korisnik društvene imovine i ulaže u gradnju restorana, uređenje okolnog prostora, prilaznu stazu, parking i zasade vinograda po kojima je restoran i dobio ime. Postojeći objekat je rekonstruisan, proširen i prilagođen novoj nameni, a kasnije je u nekoliko navrata i dograđivan. Upravljanje nacionalnim Restoranom „Vinogradi“ ostalo je u sklopu lanca hotela-restorana Metropol sve do 90-tih godina 20 veka.
Restoran Vinogradi u Grockoj je u staroj Jugoslaviji bio stecište elite i stranih delegacija, i nadaleko van naselja poznat po odličnoj kuhinji, fantastičnoj panorami i vinogradima kojima je bio okružen, a po kojima je i dobio ime. Sa vidikovca pored restorana pogled obuhvata Dunav, lepu Gročansku adu, konture Avale, Smedereva i Pančeva (vidi se smederevska tvrđava s jedne, i rafinerija s druge strane), pa čak i obrise Vršačkog brega. Do restorana u Grockoj su zvanice i posetioci neretko dolazile i rekom – privatnim jahtama i izletničkim brodićima, a čuvene su i Titove posete jahtom „Šumadinka“.
Bio je to, bez dileme, za to vreme vrlo lep i luksuzan restoran, i kao takav poznat i priznat. Tito je čitavih sedamnaest puta posetio Vinograde, naravno ne sam, dovodio je u Grocku svoje goste i inostrane delegacije. Pored njega, restoran „Vinogradi“ su za vreme SFRJ posećivale brojni političari, umetnici, glumci i poslovni ljudi iz Beograda, Srbije, Jugoslavije i čitavog sveta. Pogled sa terase restorana, preko lipa, sunčanih padina i čokota vinograda, bio je jedan od najlepših u ovom delu zemlje. Priča se da je postojao običaj da u sezoni zrenja grožđa gosti restorana sami zađu u prostrane vinograde koji su ga okruživali, i lično izaberu grozdove koje će pojesti…
Hotelski smeštaj nikada nije postojao, ali su zato u sklopu restorana bili stolovi za stoni tenis i slični sadržaji: bio je to prostor za gurmanski užitak, predah i razonodu. Goste su na ulazu dočekivali stihovima narodne poezije – prevedene na nekoliko jezika. U samom restoranu je radio enolog, čitav prostor je bio u drvetu, bogato opremljen detaljima iz narodne radinosti i tradicije, ukrašen narodnim nošnjama i starinskim oružjem, a u objektu okruženom vinogradima postojala je i vinska karta sa detaljno pobrojanim osobinama svakog vina, godinom berbe, jačinom, vrstom grožđa…
Impresivna je bila i lista gostiju. Počev od Tita, čuvenih svetskih glumaca poput Sofije Loren, političara kao što je Henri Kisindžer, državnika i šefova država Evropske zajednice i zemalja Nesvrstanih, restoran su posetili i poznati astronaut Nil Armstrong koji je kročio i na Mesec, a ne samo u Grocku, ali i svetske muzičke zvezde poput džez muzičara Luja Armstronga. Njegov hit „What a wonderful world“ može se u potpunosti odnositi i nostalgičnu predstavu o Grockoj iz tog vremena…
Kroz „Vinograde” je prodefilovalo na hiljade državnika, diplomata, političara, ambasadora, umetnika, privrednika, stranih zvaničnika i zvanica. Brojni su i raznovrsni bili posetioci, pa se i mnoge priče i anegdote vezuju za ovaj restoran u carstvu gročanskih vinograda, nedaleko od prestonice.
Glumac Predrag Milinković Preža u knjizi “Susreti” (koju je 1997. godine objavio novosadski “Prometej” u saradnji sa Jugoslovenskom kinotekom), opisuje susrete sa ljudima koji su mu se učinili posebno zanimljivim u toku tridesetpetogodišnjeg rada na filmu. Godine 1979, dok je ručao u restoranu “Vinogradi”, Milinkoviću se učinilo da za susednim stolom sedi ni manje ni više nego Henri Kisindžer. Kada se završio ručak, Preža se zaputio ka čuvenom političaru, a ovaj mu je ljubaznootpozdravio i potpisao mu se na papiru koji je konobar iscepio iz svog bloka.
Nije tajna da su mnogi posetioci birali da baš ovde na Ciganskom brdu, u romantičnom okruženjunacionalnog restorana „Vinogradi” kažu i svoje sudbonosno Da, među njima i predstavnici diplomatskog kora.
U restoranu “Vinogradi” snimani su i filmovi. Jedan od njih je “Lutalica”, muzička drama iz 1987.godine. U filmu se lepo vidi nekadašnji ambijent, stolovi, etno dekor na zidovima – sablje, puške, petrolejke, bakarni poslužavnici, bršljan, ulaz u restoran. Vidi se i velikizidani kamin, u kome je zimi još kako pucketala vatra i grejala salu za ručavanje. Glavnu ulogu u filmu igra Lidija Vukićević -ona je lepa, mlada ciganka koja u restoranu gradi pevačku karijeru, peva i očarava. Tu je i Bata Kanda koji u filmu igra nikog drugog do Bata Kandu – šefa orkestra, i značajna glumačka imena poput Bate Živojinovića, Dragana Nikolića, Milana Štrljića, Jelene Žigon, Snežane Savić. Tako je bilo na filmu, a restoranske goste i visoke zvaničnike su nekada redovno zabavljali čuveni narodni pevači kao što je Predrag Gojković Cune, Predrag Živković Tozovac, tamburaši i starogradska muzika, folklorni ansambli i plesne grupe.
Posebna je priča legendarna kuhinja ovog restorana, u kojoj je akcenat uvek bio na nacionalnim jelima i dobroj usluzi. U restoranu su radili vrhunski kuvari, među kojima su se pojediniškolovali u francuskim kuvarskim školama pre Drugog svetskog rata. Postoji lokalna legenda (u kojoj možda ima i malo istine),koja kaže da je svakog dana u restoran avionom iz Splita stizala sveža riba i plodovi mora, a iz Rusije kavijar. Možda se ta priča odnosila samo na gradske restorane Metropola, ali priča o dobroj kuhinji nije preterana. I danas se nekadašnja gročanska deca, sada odrasli ljudi, rado sećaju slasnih palačinki s orasima ili pohovanog kačkavalja na koje su ih roditelji vodili u restoran na Ciganskom brdu. I oni bi svoju decu i goste vodili na takav restoranski i gurmanski ugođaj, samo kada bi imali gde…
Autor: Zorica Atić,
prilagodio: Željko Matorčević, foto: MIJ
