U nedelju ujutru je rano izašao na balkon da odradi svojih 15 minuta vežbanja na čistom vazduhu. Milena je kuvala kafu u kujni i dojurila do muža usplahireno, kada je čula kako viče:
„Nema nam kola! Gde nam je auto? Nema naših kola!“, ponavljao je, izbezumljeno gledajući dole, u ponor ispred balkona, gde je deset spratova niže, parking mesto gde je prethodne noći ostavio auto, sada bilo prazno. U pižami i papučama se sjurio do dvorišta i kao Luda Nasta optrčao sve okolne uličice, gde je teorijski bilo moguće da je sinoć parkirao (mada je odmah znao da nema šanse da se zbunio – Neko nam je ukrao auto!). Odmah su zvali miliciju, odmah su izvršili uviđaj, odmah su im rekli da su male šanse da auto ikad bude pronađen. Prema statistikama, broj krađa je naglo porastao i, u velikom procentu, zbog visokih uvoznih dažbina i slabe platežne moći stanovništva, automobili bivaju još iste noći rastavljeni u rezervne delove i prodati. Osiguranje protiv krađe automobila? Ko je tada još mislio na osiguranje? Nisu tada – u toj čudnoj i polu-divljoj, divnoj zemlji – ni znali šta je to.
Ostatak dana su proveli ćuteći, buljeći – on u neke papire sa posla, ona u modne časopise, od nekoliko dana do nekoliko godina stare. Mnogo ih je volela i dugo čuvala – ponekad bi kod šnajderke i naručila haljinu prema šnitu iz Burde. Nit’ su šta pili, nit’ šta jeli, ispušili su dve pakle cigareta bez filtera. Kumovima su se isplakali na ramenu preko telefona, a komšije su predveče zvonili:
„Je l’ možemo da sa vama gledamo utakmicu večeras?“, ali se nisu oglasili, kao da nisu kod kuće… U toku popodneva je telefon dva puta zvonio i oba puta su skakali k’o ošureni, u iščekivanju dobrih vesti iz milicije, koje nisu došle… Kad se smračilo, odgledali su neku glupost na televiziji, rano legli, kunjali i zaspali plitkim snom. Sanjao je kako sa podignutim nožem za hleb juri ulicom dok ispred njega, u plavičastom dimu, lopov odvozi njihov automobil u mrak.
U ponedeljak ujutru je rano izašao na balkon da odradi svojih 15 minuta vežbanja na čistom vazduhu. Milena je kuvala kafu u kujni i dojurila usplahireno kada je čula kako viče:
„Eno su nam kola! Eno ga dole naš auto? Eno kola!“, ponavljao je izbezumljeno, gledajući dole, u ponor ispred balkona gde je, deset spratova niže na parking mestu gde je prethodnog jutra bilo prazno, od jutros stajao njihov Moskvič, uredno parkiran – kao da se ništa nije desilo. U pižami i papučama, sa ključevima u ruci se sjurio do dvorišta i kao Luda Nasta otrčao do vozila.
Otključao je, seo gde uvek seda i detaljno razledao unutrašnjost kabine. Ništa neobično. Ništa ne fali. Otvorio je fioku i u njoj zatekao baterijsku lampu, maramice, dozvolu za auto i auto-kartu – sve što je tu bilo i pre. Osvrtao se na sve strane – sve je bilo u redu. Onda je i Milena dotrčala i sela na mesto suvozača. Čini se da je malo zasuzila, suze radosnice. A onda je primetio da ona zuri ispred sebe i pokazuje ispruženim kažiprstom na kovertu zadenutu spolja, ispod desnog brisača. Iskočio je, spala mu je papuča, zamalo da se saplete koliko je jurnuo, bacio se preko haube, dohvatio koverat, izvukao pismo i pročitao ga, prvo u sebi, a onda naglas, Mileni koja je takođe izletela iz kola i izgledala zapanjeno.
Dragi komšije,
Ja sam ubogi student iz vašeg komšiluka, zaljubio sam se pre nekoliko nedelja i poželeo da devojku u subotu uveče izvedem u provod u prirodi ‒ ponadao sam se i da će mi se možda „posrećiti“… U mojoj samačkoj sobici za to nema uslova… Za to mi je bio potreban auto. Posmatrao sam parking nekoliko sati iz daljine i, kad sam bio siguran da to veče ne izlazite, „pozajmio“ vaš automobil.
Izvinite što sam vam prouzrokovao sigurno veliko nerviranje i strah, ali se nadam da ćete u svom srcu naći saosećanja a u duši razumeti moje pobude i potrebu mladih ljudi da se razonode. Divno smo se proveli, ljubav cveta, verujem da ćemo se uskoro i uzeti. Ne brinite, auto je čist i uredan, dopunio sam 5l goriva, ništa nije oštećeno, sve je kao i pre, uredno sam ga ‒ kao što vidite – vratio na isto mesto…
Na kraju, kao znak zahvalnosti, nabavio sam vam (preko moje devojke ‒ njena prijateljica radi na garderobi) dve karte za „Operu za tri groša“ u utorak u Narodnom pozorištu.
Izvolite ‒ uživajte, želim vam sve najbolje,
Hvala,
Student.
Zaključali su auto, u liftu su se ljubili, popeli se u stan, javili miliciji da je auto pronađen – vraćen. Dežurni je bio zbunjen, nije se tako nešto odavno (nikad?) desilo. „A šta misliš, druže“ upitao je telefonsku slušalicu „kako je tek nama?“ Seli su, srećni i razneženi i uz doručak i kafu razmenili nekoliko:
„Jao, baš fin neki dečko.“
„‘El vidiš ti kako je danas ovim mladima?“
„Mislim, nije baš morao da nam krade auto, ali bar ga je vratio bez ogrebotina i bez kvarova“.
„Čak je goriva nasuo“.
„I karte za operu nam je poklonio“.
„Jao, biće mi milo ako smo bar malo pomogli da se uzmu!“
„Vidi samo kako lepo piše, kulturan rukopis…“.
Odvezao se posle kolima na posao i svim kolegama prepričavao događaj sa srećnim krajem. Milena je častila koleginice kafom na pauzi za ručak. Posle posla je u najbližoj garaži kupio „lavlju šapu“ – uređaj za zaključavanje volana automobila, tako da ne može da se okreće.
„Što je sigurno, sigurno je“, kroz osmeh je rekao Mileni, „mož’ nam neko drugi, sledeći put, ne vrati auto!“
U utorak je Milena imala zbor radnih ljudi u bolnici posle posla, pa se od ujutru već obukla za operu. On svakog dana i onako ide na posao u odelu. Ovog puta je samo izabrao jedno tamnije, da posluži i za večernji izlazak. U sedam su se našli ispred garaže kod Opere i otišli na brzu večeru u obližnji kafe.
„Kafa i kolač za mene“, rekla je Milena, a on je ponovio isto i dodao rakijicu.
Opera je bila božanstvena.
„Bože, otkad nismo bili u ovom pozorištu“, prisetio se, a Milena dodala:
„Da, da, tu smo pre šest godina – ili ima već sedam? – dolazili na onaj međunarodni festival – sećaš se…“.
Na izlasku su sreli prijatelje, kolege iz njene bolnice, pa su sa njima otišli na još jedno piće i prepričavanje tračeva iz tabloida, o glavnoj pevačici, gošći iz Španije i glavnom pevaču, domaćem preljubniku. A onda je, oko ponoći, zazvonio telefon na šanku kafea u kome su sedeli.
Zbunjeni barmen je odvojio slušalicu od uva i uzviknuo ime.
„Da, ja sam“, podigao se i krenuo ka šanku. Ko je, da je – kako znaju da sam sad tu?, prolazilo mu je kroz glavu.
„Halo“, promrmljao je svoje ime milicioner i rekao mu da se nalazi, sa ekipom, u njihovom stanu. Tamo su komšije, oko ponoći prijavili neuobičajenu galamu, a onda konstatovali tešku provalu. „Vaš stan je ispražnjen“, pljusnuo mu je. „Čini mi se, onako na prvi pogled – vi ćete to sigurno bolje da procenite – ali, izgleda da su odneli sve što iole vredi…“.
„A…“, zanemeo je, još uvek zgranut činjenicom da ga je milicija našla u baru posle koncerta… Ovo drugo što mu milicioner govori mu se nekako, u ovom trenutku, učini manje važnim. Milena ga je preko stolova gledala zapanjeno. Shvatila je da se nešto strašno dešava. Prijatelji su ga preko stolova gledali zabrinuto. Shvatili su da se nešto strašno desilo.
„‘Ajde, dođ’te kući, što pre“, rekao mu je ljubazni milicioner. „Čekamo vas“. Držao je slušalicu pored uva još dugo pošto se iz nje čulo samo tu-tuu..tu-tuu…
Nakon pola sata osvrtali su se po svom stanu kao gluve kučke. Milena i prijateljica su plakale od užasa. Sve je bilo ispretumbano, sve fioke, šerpe i plehovi u kujni, sve čarape, parfemi, cipele posvuda… Mislim da je verovatno padanje fioke sa escajgom na kuhinjske pločice ono što je alarmiralo komšiluk. Od većine slika su ostali samo svetli tragovi na zidu ispod eksera. Kolor televizor, nekoliko pirotskih tepiha, srebrni escajg za 12 osoba, kineska vaza, mikser iz kujne, kutija sa Mileninim nakitom i bižuterijom, dva njegova sakoa, nekoliko mašni, košulja… Marvin ručni sat njegovog oca iz ’53, brilijantski venčani prsten koji je njegova majka poklonila Mileni na venčanju, pretis lonac… Eej! Pretis lonac su ukrali! Spisak svega što su lopovi ukrali nije mogao da stane na jednu stranu papira. Pa ni na drugu…
Uviđaj je trajao sve do jutra. Prijatelji su odveli Milenu kod njih da prenoći, a on je ostao sa milicijom da uzimaju otiske i prave spiskove, da im kuva kafu i da cugnu na svaki sat po jednu… Osiguranje protiv krađe stvari u stanu? Ko je tada još mislio na takvo osiguranje? Nisu tada – u toj čudnoj i polu-divljoj, divnoj zemlji – ni znali šta je to. Onda mu se, pred svitanje, skroz smračilo. Ispod jednog jastučeta na sofi, milicioner je našao cedulju i doneo mu je, uz pitanje:
„Je l’ vi znate šta bi ovo moglo da znači?“
Na cedulji je, poznatim rukopisom, pisalo: Hvala, Student.
E, dobra fora, mora da se prizna! „Operu za tri groša“ nije slučajno izabrao: radi se o lopovima. I cela ujdurma oko „pozajmljivanja“ kola bila je uvertira za glavnu predstavu. Znao je Student da će da se razneže zbog njegove iskrene ljubavne ispovesti; znao je da će da nasednu na priču o mladima koji, jadni, nemaju gde; znao je da će da se prime na karte za operu; znao je da posle opere niko ne žuri kući, nego se obično ode još negde na pićence… Koliko god da nas je ojadio, toliko je, moram da priznam, dobra fora. Samo mi nije jasno kako me je milicija našla, posle opere u onom kafiću…
