Petronije Pera Todorović rođen je 2.maja 1852. godine u selu Vodica u okolini Smederevske Palanke. Bio je srpski novinar i pisac, jedan od osnivača i vođa Narodne radikalne stranke. Poreklom je iz dobrostojeće porodice i bio je najmlađe dete od sedmoro dece koliko su imali njegovi roditelji.
Školovao se u Smederevskoj Palanci, Kragujevcu, Beogradu, Pešti, Cirihu. Studirao je pedagogiju u Cirihu, ali je nije završio. Od samog početka je bio kontraverzna ličnost, vođa pobuna još od osnovne škole do demonstracija poput Crvenog barjaka, zbog svega toga je 20 puta hapšen, i osuđen na 27 godina zatvora.
Veoma burne biografije pisale su se o Peri Todororoviću, govorilo se i pisao svašta ali ništa pohvalno. Pisali su da je talenat bez morala, sin svinjskog trgovca koji ne poštuje zakon. Ime Pere Todorovića često je pisano malim slovom.
Osnovnu školu Pera Todorović završio je u Smederevskoj Palanci, nižu gimnaziju u Kragujevcu. A veliku gimnaziju Pera je pohađao u Beogradu. Njegovo školovanje u Beogradu bilo je veoma burno jer je bio odličan samo u onim predmetima koji su mu se dopadali, ostali predmeti bili su veliki problem. Iz Beogradske gimnazije izbačen je zbog đačke pobune, zato što je u šestom razredu odbio da primi pričešće i uspeo da pobuni drugove. Porodica nije bila zadovoljna Perinim ispadima pa su ga premestili u Peštu, gde je završio privatnu dvogodišnju trgovačku školu. U tom periodu Peru je književnost veoma interesovala, osobito ruska. Po završetku trgovačke škole Pera upoznaje Svetozara Markovića i iz Pešte odlazi u Cirih.
U Cirihu se mnogo družio sa Rusima kojih je u to vreme bilo više stotina na školovanju. Pera je u Cirihu upoznao i Nikolu Pašića, Peru Velimirovića, Lazu Pauča, Simu Lozanića i ruske socijaliste i anarhiste. Mihailo Bekunjin je u to vreme u Švajcarskoj privlačio najviše pažnje, ali Pera Todorović nije prihvatao njegovu teoriju rušilačke revolucije, kao ni Svetozar Marković sa kojim će Pera postati sasvim blizak.
„U moje doba u samom Cirihu bilo je oko pedeset srpskih đaka i pet do šest porodica sa decom, koja su se tu po školama vaspitala, i Rusa i Ruskinja je bilo oko četiri stotine! Čitavo jedno predgrađe bilo je preplavljeno Rusima, Srbima i Slovenima uopšte. Na ulici se svugde čula neka slovenska reč “.
Školovanje u Cirihu nije završio ali je stekao političku orijentaciju i u Srbiju se vraća kao socijalista. Već je tada uvideo neke razlike u životu seljaka u Evropi i zato je rekao:
“Švajcarski seljak radi da bi napredovao, mađarski seljak radi da bi živeo a srpski seljak radi da bi preživeo“.
„ Rad“, „Staro oslobođenje“ i „Samouprava“
Godine 1874. Pera pokreće časopis „Rad“, ali takođe je učestvovao u stvaranju i izlaženju „Starog oslobođenja“ i „Samouprave“.Uređivao je i socijalističke časopise: „Reč“ i „Straža“ i listove: „Jasnost“, „Nova javnost“, „Radikal“, kao i više kalendara – knjiga za narod. Ove novine su uglavnom bila glasila političkih stranaka, u njima su objavljivani politički stavovi.
Kao urednik Samouprave stvorio je novu vrstu novinarstva. Počeo je da napada i ruži ljude direktno, novine su bile pune prostakluka najniže vrste.
Spustio je na niži stupanj ne samo rečnik i ton, nego i moral. Držao se nihilističkoga načela da je prema protivniku sve dopušteno, pa je obrtao i podmetao mnogo više nego ijedan novinar pre njega. Najviše se pročuo po svojim napadima na kneza Milana Obrenovića. Dotada je zbog zakona kneževa ličnost bila neprikosnovena, ali on bi mu u novinama davao lažno ime, pa bi na tako prerušenoga napadao. Sa nekoliko napada na kneza proslavio se više nego radom oko osnivanja radikalne stranke. U takvoj vrsti novinarskoga posla bio je neprikosnoven.
Crveni barjak
U ovom periodu Pera Todorović priključio se radikalno-socijalističkom pokretu Svetozara Markovića i svo svoje nasledstvo od 2500 dukata poklonio je ovom pokretu.
Posle smrti Svetozara Markovića, njegove pristalice, koje su protivnici nazivali „socijalistima“, „komuncima“, stupile su u borbu sa vladajućom reakcijom i uspele su da u nekim gradovima, na opštinskim izborima u novembru mesecu 1875. godine odnesu pobedu. Tom prilikom opštinska uprava u Kragujevcu došla je u ruke odbora u kome su većinu imali socijalisti. To je dovelo do jednog događaja koji je poznat pod imenom „Crveni barjak“. Za predsednika opštinskog odbora u Kragujevcu izabran je Pavle Vuković, pristalica Svetozara Markovića.
Buržoazija je iskoristila odredbe tadašnjeg zakona o opštinama po kome je određeni broj birača mogao da traži zakazivanje novog zbora radi izglasavanja nepoverenja već izabranom odboru. Pristalice stare uprave prikupile su određeni broj potpisa i na osnovu toga zbor je zakazan za 15. februara 1876. godine.
Kragujevački liberali činili su velike napore da omalovaže rad novoizabrane opštinske uprave, vređajući njene članove.
U „Starom oslobođenju“ radnici Topolivnice objavili su izjavu u kojoj su odlučno odbili sve napade i insinuacije:
„Jest, mi radnici, mi građani, koji snosimo sve državne i opštinske terete, ne damo više da nam kojekakvi kroje kapu, a po opštini da nam barataju nečiste ruke. Baš zato što smo sirotinja, i što smo goli, naš interes i naše je pravo da se na biralištu i u opštini čuje naš glas, da vidimo ko to skida s nas ruho, te ostasmo goli.
Drečite, vičite, gomilo gotovana, ništa vam neće pomoći. Kod sviju poštenih ljudi koji svojim poštenim radom zaslužuju svoj leb, budi se svest; i skoro će doći vreme, kad će naše čovečno načelo: ko ne radi, ne treba ni da jede — postati delo“.
U nedelju, 15. februara 1876. godine, zbor je otpočeo sa radom. U toku zbora došlo je do svađe. Ipak, zbor je obavio posao izglasavši poverenje već izabranoj opštinskoj upravi.
Posle glasanja, jedan od radničkih vođa i najistaknutiji majstor Topolivnice Krsta Sretenović Krle izvadio i razvio veliku crvenu zastavu na kojoj je belim slovima bila ispisana reč Samouprava. Tom prilikom su se čuli poklici: „Živela sloboda!“, „Živela samouprava!“.
U vezi sa ovom manifestacijom izborne pobede „Staro oslobođenje“ je pisalo:
„Ljudi prezreni od bogataša, ljudi gonjeni bedama života, ljudi zadavljeni borbom za samoodržanje osetiše u ovom trenutku svoj čovečanski ponos i dostojanstvo“.
Potom je povorka od oko 500 ljudi krenula kroz grad. Narod je prilazio manifestantima tako da se njihov broj stalno povećavao. Na čelu povorke crvenu zastavu je nosio mladić, fabrički radnik Aleksa Popović. Od opštinske zgrade povorka je obišla ceo grad. Po povratku učesnici manifestacije su se vratili pred opštinsku zgradu i na njoj istakli crvenu zastavu da se vije u znak pobede.
Za ugušenje demonstracija bila je angažovana vojska. Sa pojavom vojske buržoaski elementi bili su ohrabreni. Oni su demonstrante nazivali raznim pogrdnim imenima. Vojnici su tukli neke demonstrante, čak i učenike. Vladajuće krugove u Beogradu, posebno kneza Milana Obrenovića, zbog demonstracija u Kragujevcu obuzeo je strah. U sukobu ima i poginulih,ranjenih ali i uhapšenih, kao kolovođa ovog događaja uhapšen je i Pera Todorović sa celim uredništvom Starog oslobođenja. Uhapšeno je i pritvoreno oko 30 istaknutih ličnosti vođa manifestacije od 15. februara 1876. godine..
Na sudskom procesu je ,,dokazano“ da su učesnici u demonstracijama pod „Crvenim barjakom“ radili na rušenju postojećeg poretka. Gazili su ustavna načela i radili na prevratu u zemlji ali zbog predstojećeg rata sa Turskom (1876), pritvorenici su bili oslobođeni odgovornosti i upućeni na front.
Demonstracije „Crveni barjak“ su delo pristalica i nastavljača ideja Svetozara Markovića. One su ukazale na jednu novu snagu koja je nosilac progresa na pojavu radničke klase u specifičnim društveno-ekonomskim i političkim prilikama Srbije, koja je bila na početku svoga kapitalističkog razvitka. Istovremeno, bilo je očigledno da kapitalističko društvo regrutuje snage koje rade na njegovom rušenju. Događaji poznati pod imenom Crveni barjak ostavili su trajne posledice na dalji razvitak radničkog pokreta u Kragujevcu i Srbiji. Pera Todorović je optužen za veleizdaju.
Učešće u srpsko-turskom ratu
Pera Todorović sudu se obratio rekavši: ,,Dozvolite, gospodo, da uz jemstvo koje tražite, ne odem odmah na izdržavanje kazne, već da mi omogućite da kao dobrovoljac odem u rat“.
Umesto zatvorske kazne da ode kao dobrovoljac u srpsko-turski rat, kojoj se Pera nadao , poslat je u Komandu srpske vojske jer je bio potreban prevodilac ruskom generalu Černjajevu. Kasnije general Černjajev je ipak izašao Peri u susret i poslao ga direktno u rat. Pera se pokazao kao odličan borac i zato je dobio odlikovanje lično od generala Černjajeva.
Sve što je preživeo u srpsko-turskom ratu Pera je napisao u knjizi “Dnevnik jednog dobrovoljca“, koje važi za najbolju ratnu dramu tog doba.
Pre rata Pera je zbog demonstracija u Kragujevcu bio osuđen na 9 meseci zatvora ali ga je Sud u aprilu 1877. godine osudio na četiri godine zatvora zbog veleizdaje.
„Ilustorvana ratna kronika“, „Straža“
Ovu kaznu izbegao je odlaskom u Novi Sad (tadašnju Austro-ugarsku), Pera Todorović u Novom Sadu započinje saradnju sa lekarom i piscem Jovanom Jovanovićem Zmajem. Zajedno sa Jovanom Pera Todorović osniva „Ilustrovanu ratnu kroniku“, a Jovan je urednik. Pera gotovo istovremeno radi više projekata i tako 1878.godine osniva socijalistički časopis „Straža“ u kome objavljuje „Dnevnik jednog dobrovoljca“. Svojim člancima kopirao je stil članaka ruskih revolucionara Černiševskoga i Pisareva. U Straži su pored tekstova Pere Todorovića prostor zauzimali i tekstovi političara, komentari i gledišta drugih novinara, književnika i naučnika, a časopis „Straža“ opisuje kao „knjigu za nauku, književnost i društveni život“.
U zatvoru zbog Timočke bune
Rad u Novom Sadu nije dugo trajao, jer na zahtev Beogradske policije, Mađarska policija proteruje Peru iz Novog Sada, tako da je on prinuđen da otputuje u Pariz. Godinu dana kasnije Pera Todorović se vraća početkom 1880.godine u Srbiju. Njegovo političko ubeđenje se iskristalisalo u radikalima, tako da zajedno sa Nikolom Pašićem formira Narodnu radikalnu stranku. Vođstvo partije je pripadalo Nikoli Pašiću a Pera Todorović je izradio statut stranke i uređenje lista „Samouprava“ 8.januara 1881. godine. Zatim boravi u banji Rajhenhal u kojoj se leči i posle kraće bolesti Pera Todorović kreće u agitaciju po Srbiji- 42 dana, 43 mesta kako je naučio od ruskih političara.
Prvi Sabor Narodne radikalne stranke održao se 26,27. I 28.jula 1882. Godine u Kragujevcu, gde se Pera pokazao kao izvanredan retoričar. „Niko do njega nije tako govorio,niko posle njega“.
Kada je Nikola Hristić imenovan 3. oktobra 1883. za predsednika vlade i ministra unutrašnjih poslova sa ciljem da rastera skupštinu, u kojoj su radikali dobili veliku većinu sastao se radikalski glavni odbor, na kome je Pera Todorović predlagao da se uspostavi partijski generalštab, koji bi u slučaju državnoga udara pripremio bunu. Njegov predlog nije prihvaćen i Pera Todorović zbog bolesti odlazi na operaciju jetre u Beč a za to vreme Nikola Pašić organizuje Timočku bunu.
Za vreme Timočke bune Nikola Pašić je prešao granicu sa ciljem da okolo preko Bugarske stigne u Timočku krajinu. Iako Pera nije bio za oružane sukobe, posledica ove bune je hapšenje celog uravnog odbora pa i Pere Todorovića. Presuda je bila streljanje ali je kralj Milan ovu presudu preinačio na deset godina zatvora. Za to vreme Nikola Pašić beži u Austro-ugarsku. 1885. godine zbog rata sa Bugarskom kralj Milan oslobađa sve političke zatvorenike, među kojima je i Pera Todorović.
Zbog događaja u Nišu gde se u organizaciji Nikole Pašića sakupilo 40 prvaka Radikalne stranke bez Pere Todorovića, dolazi do prelomnog trenutka u Perinom životu kada se on opredeljuje isključivo za novinarstvo.
„Radikal“
List „Radikal“ Pera Todorović je pokrenuo 1887. godine i u njemu je napadao liberalno-radikalsku vladu.
Iako bolestan Pera ne odustaje,konstantno piše i radi. 1888. Godine postaje načelnik Ministarstva narodne privrede.
„Male novine“
U periodu od 1891. do 1895. godine Pera Todorović je bio predsednik udruženja novinara Srbije. Prvi slobodni komercijalni list u Kraljevini Srbiji „Male novine“ osnovao je 6.februara 1889. godine.
„Male novine“ su trebale da budu list za sve Srbe. Ove novine su bile preteča moderne dnevne štampe u Srbiji. Novinski prilozi su grupisani po geografskom principu jer su postojale rubrike Beogradske vesti, strane vesti, vesti iz srpskog sveta…
Novine su obilovale kratkim informacijama kakve se danas svrstavaju u stubačne vesti. Činjenice se nikada nisu ređale po značaju, već hronološki, onim redom kako su događaji tekli.
U „Malim novinama“ nikada nema direktnih sagovornika,niti suprotnih mišljenja. Zbog toga u „Malim novinama“ nema intervjua. Fotografije se takođe gotovo nikada ne pojavljuju a naslovi priloga gotovo uvek navode na to o čemu se govori u prilogu.
Mnoge vesti su počinjale bez ikakvog naslova već samo naglašenim uvodnim rečima. Tematski „Male novine“ bile su mešavina vedrih i ozbiljnih tema. Takođe je i obljavljivao vremensku prognozu, vesti sa pijaca, viceve, lutrijske izveštaje. Vremenom „Male novine“ postaju komercijalne, postojala je mogućnost plaćanja za objavljivanje određenog članka.
Ponekad su „Male novine“ i po nekoliko dana izveštavale o jednom događaju. Češće su se pojavljivali prilozi iz crne hronike i kulture a ređe iz oblasti koju narod ne razume, nauka, ekonomija…
U političkim temama Pera Todorović je iznosio svoje stavove i kritikovao neistomišljenike, na taj način ponekad slabo zainteresovanu i neobaveštenu javnost usmeravao u pravcu koji je on odabrao. Na demante se nije obazirao, govorio je: „Laž trči brže od svake ispravke“.
U Domaćim vestima često se spominje pojavljivanje drugih novina u drugim gradovima, tako da su „Male novine“ često koristile druge novine kao izvor informacija. Sami izvori informacija u „Malim novinama“ predstavljani su prilično neodređeno- Javljaju nam iz Aranđelovca ili iz Jagodine, pišu nam s pirotske granice i slično. Informacije nikada nisu proveravane.
Jezik „Malih novina“ takođe je čudan jer je bilo tekstova koje su pisali nevešti novinari ali je i bilo tekstova poput samog Pere Todorovića. Tekstovi su često bili senzacionalistički koji su uticali na svest čitaoca.
Nikada nisu iznošeni suprotni stavovi koji bi ublažili nameru urednika.
Zbog svega ovoga mnogi savremenici Pere Todorovića „Male novine“ su smatrali neetičkim,splektaroškim, politički orjentisanim, bez osećaja za meru. Međutim Pera Todorović je smatrao da senzacionalizam prodaje novine, pa ga je maksimalno koristio. Spustio im je i cenu na pet para i počeo da ih prodaje preko kolportera, koji se tada prvi put pojavljuje u Beogradu.
Pera je vešto manipulisao javnošću nego današnja štampa. Poznavao je slabe tačke stanovništva i tu se najviše posvetio u svojim tekstovima.
Slobodan Jovanović je smatrao da Pera Todorović ima neverovatnu komercijalnu sposobnost.
Bez obzira na sve nedostatke i zbunjujuće članke iz „Malih novina“ Pera Todorović je utro put savremenom srpskom novinarstvu. Za 15 godina izlaženja „Malih novina“, Pera Todorović je postavio stabilan temelj modernog novinarstva.
Izveštaji i vesti u kojima se informacije iznose u vidu anegdote privlačili su posebnu pažnju jer su se razlikovakli od standardnih vesti, na primer: „U gradu B. Stanovaše jedan činovnik koji beše dosta slab. Njegov kum krene sa svojom ženom da ga u bolesti obiđe. No pošto se beše već smrklo, te se ne potrevi dobro vrata, već skrene na sasvim protivnu stranu. Na toj strani nalazaše se jedna rupa od prilike jedan metar i ne videći tu rupu oboje se stropoštaju u nju.“
Tek sa izdavanjem Perinih „Malih novina“ počela je podela na rubrike, Male novine su sadržale nekoliko različitih rubrika. Bavio se politikom i književnošću i interesovao se za različita zanimanja, ali je sebe nazivao novinarom i tako se predstavljao drugima.
U kritičkim tekstovima „Malih novina“ najčešće je isticao odstupanje radikala od programa, previranja u pariji na vlasti, a dosta prostora u novinama odvajano je za probleme građana koje je vlast progonila. Tokom trajanja „Malih novina“ jasno se ukazivale razlike na žanrovskom, tematskom, sadržinskom, jezičkom planu među izdanjima.
Interesantno je istaći da mnoge vesti iz „Malih novina“ sadrže objašnjenje, tumačenje, kako bi se određene informacije lakše razumele, iznose se i činjenice koje su u vezi sa događajima tj. i tada su neke vesti sadržale bekgraund. Ali su se vesti u suštini iznosile veoma objektivno. Sadržale su i stav novinara što je danas praksa samo kada se od novinara to zahteva. Meša se faktografija sa stavovima novinara i beletristikom, ali se mogu uočiti osobenosti današnjeg izveštaja.
Neki novinarski prilozi imali su za cilj da informišu i zabave čitaoce. Na primer: „Pregažen kurjak. Kako Šum.Vesnik javlja, pre nekoliko dana železnički voz iz Beograda za Kragujevac kod ripanjskog tunela pregazio je kurjaka i stažnji deo tela zakačio se o furgon. Željeznički činovnici to paze i donesu u Kragujevac pregaženog kurjaka… Međutim, što je najverovatnije u ovom zlom i oskudnom vremenu, to je da se vuji –dosadilo živeti i on izvršio nad sobom samoubistvo“!
Analitičke novinarske forme javljaju se u Domaćim vestima u vidu komentara,u zastupljenosti komentara i komentatorskih elemenata može se uočiti zašto je Pera Todorović želeo da izdaje Male novine, želeo je da kritikuje i analizira događaje. „ Iz Varvarina javljaju nam: U srezu temnićskom je već polovina sreza zaražena bolešću sifilisom, naročito u Obrežu, Bačini… naša opštinska i sreska vlast baš ne mari za to, niti bolesnike šilje u bolnicu, no čekaju valjda da se sve, i malo i veliko i staro i mlado u ovom srezu zarazi… Srećemo na ovo pažnju nadležne vlasti, jer kao što se zna ova je bolest veoma zarazna te zbog nebrige vlasti, jednog lepog dana možemo dočekati da se ceo srez zarazi“.
U okviru Domaćih vesti pojavljuje se i reklama, oglas napisan u formi vesti ili izveštaja. „Za spasenje duše. Obnovljena je crkva sv.Troice koja po dokazima, vodi poreklo od Nemanjića. Pri podizanju temelja i oko crkve nađeno je mnogo kostiju što potvrđuje istinu da je mnogo Srba oko nje izginulo od Turaka… Mole se sve Hrišćanske duše da pomognu ovu Nemanjićevu zadužbinu, te da se opet počne u njoj slava božja pevati posle toliko stotina godina od njene propasti… “ !
Zanimljivo je da ni jedan tekst nije potpisan, da su saopštenja i izjave prenošene u „sirovom“ obliku, propraćeni komentarom samih novinara. „ Službena izjava. Jučerašnje „Srpske novine“ donose ovu službenu izjavu: „U nekolikim organima strane štampe, a naročito u Kelnskim, Frankfurtskim i Foskim novinama, iznošene su u ovo poslednje vreme lažni glasovi o prilikama u našoj Otadžbini… “O ovoj izjavi mi ćemo govoriti opširnije. Ovde napominjemo samo toliko, da ona vrlo dobro potvrđuje baš ono , o čemu govorimo u našem današnjem uvodnom članku, a to je nemoć srpskog presbiroa da istinski posluži interesima zemaljskim. “
Postepeno se uobličava lid, daju odgovori na većinu novinarskih pitanja, vrlo rano se pojavljuje bekgraund, činjenice se tumače. Naslovi su istaknuti drugačijim tipom slova od ostatka teksta i neretko upućuju na suštinu vesti.
U prilozima koji obrađuju neku drugu temu, indirektno je bila prisutna podrška monarhiji i kralju, a samim tim i kritički stav prema nečijem drugačijem mišljenju. „ Prvome pehar, dar od vazda iskrenog i nepokolebivog prijatelja Kola Jahača, Njegovog Veličan.Kralja Milana“ ili „Lep poklon. NJ.V. Kralj Milan priložio je o sv.Aranđelu i niškoj crkvi 500 dinara na tas čiji je prihod određen za dovršenje Sinđelićeva spomenika“.
Kada je tema bila loš odnos Srbije sa drugim zemljama ili loš postupak vlasti, krivci po Peri Todoroviću u „Malim novinam“a su redovno bili nekadašnji njegovi partijski saborci, radikali odnosno vlast ili eventualno druga zemlja ali nikada kralj.
Kada nije bilo dovoljno vlasti u „Malim novinama“ je popunjavan prostor tekstom sa ne biš bitnim temama za javnost npr. Kada je koji gospodin prešao u pravoslavlje i tome slično.
Pera Todorović se zalagao da se novinarstvo sve više razvija, pa je čak u svojim izdanjima naglašavao da su se počeli izdavati i drugi listovi. Izdavanje Todorovićevih novina morao je da zaustavi kralj Aleksandar na nekoliko meseci zbog pisanja o njegovoj vezi sa Dragom Mašin.
List je bio veoma profitabilan sa velikim tiražom od 30.000. primeraka, ali je ugašen posle Majskog prevrata 1903. Godine, padom dinastije Obrenović. Iako Pera Todorović teži da ih ponovo pokrene u oktobru 1903. godine ne uspeva u tome i tada konačno nestaju.
„Ogledalo“
Pera Todorović zatim 1903 . pokreće list „Ogledalo“. Neki njegov zapisi u „Ogledalu“ su autobiografski kao na primer gde objašnjava zašto je izabrao progonstvo:
„Meni je dragi prijatelju, već poravnalo pedeset i dve godine! Pa ćeš sam dozvoliti i sam da se u ovim godinama ne ide tako lako u hapsanu. Nekada sam ja rešenja o hapšenju primao kao pozivnicu za bal. Ali, gde je sada ona mladost i snaga? Ona vera i ono nadahnuće?A posle, dragi prijane, ako je za vajdu, od mene je dosta bilo hapšenja i tamnovanja! U celoj Srbiji nema čoveka koji je kao novinar i političar toliko hapšen i gonjen. A nisam ni ja od čelika. “
Posle ubistva Kralja Aleksandra policija traži i Peru Todorovića kao kraljevog glavnog izveštača o prilikama u Srbiji, Pera beži u Zemun.
Pera za svoj buran život kaže: “Moj život je bio vrlo buran i promenljiv. Pun borbe i potresa, pun muka i opasnosti, gde je često i sama glava o koncu visila“.
Radikali su u časopisu „Odjek“ napisali: „Uživa nezasluženo glas novinara bez ikakve naučne spreme, bez ičega književnog u stilu. Hiljadu puta je tučen.Postavlja masu ludih pitanja. Iznosi besmislene ideje. Nakazno i budalasto tumači istorijske događaje. Nedoučen đak. Prosto polupismen čovek. Moralna propalica. Neznalica Pera Todorović…“
Podjednaki broj uvreda na račun rada Pere Todorovića uputio je i patriotski pisac Janko Veselinović: „Pera Todorović je jedna vrlo gadna bolest društvena… U imenu ovoga po nevaljastvu i pokvarenosti jedinstvenog čoveka za svih delatnosti vekova, sabrani su svi poroci nevaljastva, koja može da izmetne jedan pokvareni naraštaj…Jedan nazadnjak i u umnom i u moralnom i u seksualnom smislu…Može se misliti kako je sramno ponižena i obeščašćena srpska slobodna javna reč kada je vodi ovakva nakaza bez fizionomije…“
Često je Pera Todorović uzvraćao na ove uvrede rečima: „Nema udarca koji ne mogu primiti i odbiti, kadar sam da se borim sa obadve ruke, da udaram i u levo i desno, i ko god me udari mučki u leđa- vratiću mu udarac u lice“.
Razloge za ovakav loš glas o Peri Todoroviću uglavnom je zbog njegove neozbiljnosti ili je bio sa Dvorom ili protiv Dvora.
„ Dnevnik jednog dobrovoljca “
Pera Todorović naročito je poznat po delu „ Dnevnik jednog dobrovoljca“ , koga je objavio u socijalističkom listu „ Rad“ 1875.godine preko Skerlića koji je bio jedan od njegovih najautentičnijih tumača.
U knjizi „ Dnevnik jednog dobrovoljca“ Pera Todorović piše:
„… Nema reči kojima bi se mogla opisati ona povorka osećaja što saleće čoveka kad pođe pred puščane i topovske metke, od kojih je svaki i njemu namenjen. Ideš napred,a u glavi ti se budi mutno saznanje da je ovo poslednji čas, da je sve svršeno, sad više nema razmaka i odgodaja već moraš napred dok te ne dočeka neprijateljski plotun… i ta nije daleko, to je eto tu sad će… sad će! I neko strašno iščekivanje obuze mi dušu. Sa ovim osećajem možda bi se jedino mogao uporediti osećaj osuđenika na smrt, u trenutku kad privezan na kolac čeka kad će grmnuti puške. Namah ti ovo kobno iščekivanje postane tako dosadno da čisto potrčiš napred, samo da što pre plane taj prokleti neprijateljski plotun, da se jedanput svrši, da te ne muči ovo ubistveno, strašno iščekivanje. Namah opet obuzima te crna misao: ovo su poslednji trenuci… Uspomene iz detinjstva, lepi mladički snovi, nade, planovi, prijatelji, sva mila i draga stvorenja,ceo prošli život – sve ti to sad navali i slomije se u ono malo prostora pod onom jadnom lubanjom- i ti usporavaš korake: smrt je blizu, ona je tu, neminovna, ti to znaš, ali ti bi rad sporošću koračanja da ugrabiš još koji trenutak života, da proživiš još malo, makar još malo… “
Dnevnik jednog dobrovoljca ne predstavlja samo ratnu hroniku , niti uspomene Pere Todorovića, koji je orden hrabrosti koji je dobio u ratu prodao kako bi kupio kartu za voz. Ovaj dnevnik nosi u sebi svu tragičnost ljudskog stradanja, prikazuje ljudske sudbine,sve probleme sa kojima su se susretali, odnose sa drugim zemljama, kao i način na koji se upravljalo državom.
Rodonačelnik tabloidnog novinarstva
Mnogi ga smatraju rodonačelnikom tabloidnog novinarstva. O „Malim novinama“ Pera je rekao: „Kada sam uzeo u svoje ruke moje današnje „Male novine“ , ja sam sebi stavio zadatak da ih uređujem, tako da će u istini biti novine kako se bar približno ličiti na jevropske novine“.
Biografi Pere Todorovića tvrde da je bio zahvalno ali svojeglavo dete čija se hrabrost ponekad graničila sa ludošću. Pošto je od detinjstva njegov život bio buran takav je i ostao do kraja.
U ovom Perinom burnom i dramatičnom životu uspeo je da svojom upornošću razbije krute novinarske šablone i donese velike promene u Kraljevini Srbiji.
Bez obzira na promenu dinastije posle majskog prevrata Pera je mogao još mnogo toga da promeni u Kraljevini Srbiji. U tome ga je omela bakterija erihokokus, koja je napala njegovu jetru i posle višegodišnje borbe bakterija je na žalost pobedila 24. oktobra 1907. godine. Uzimanje morfijuma u to vreme je bilo dozvoljeno ali ni to nije pomoglo da ublaži bolove.
Potomaka Pera Todorović nije imao. Ženio se tri puta, prvi brak je sa Milicom Ninković, ovaj brak je bio politički i bez dece. Iz drugog braka sa Darinkom, Pera je imao ćerku Smilju ali je ona nažalost umrla u trinaestoj godini. U trećem braku Pera nije imao dece.
Poslednji govor Pere Todorovića
Gospodin Rafailović je 1907.godine priredio u „Gospodarskoj mehani“ ručak u čast beogradskih novinara, tada je Pera Todorović poslednji put govorio vrlo iskreno o sebi i o svom skorom kraju:
„I ako me prijatelji teše mojim dobrim izgledom, ja najbolje znam šta to znači. I ako me drugovi žele još dosta dana, i lepog zdravlja, ja najbolje osećam da je moje Sunce na zahodu, i Bog jedan zna da li ću još toliko životna megdana imati da se sa vama još jednom ovako vidim i sastanem… Ja i žalim svoje veče života i radujem mu se. Žalim ga jer , čini mi se,brzo došlo, a radujem mu se jer u njemu vidim kraj svojim mukama, patnjama i stradanjima.
Gospodo i drugovi, ja sam veoma zahvalan svome zdravičaru jer je probudio u meni neodoljivu želju za jednom iskrenom ispovešću. Možete mi verovati a možete mi i ne verovati, to je vaša stvar, ali ja vam ove reči sa dna duše govorim… Svi vi znate moju tolikogodišnju političku parnicu sa mojim političkim drugovima. Ona je istina ostala nesvršena po sili okolnosti ostala na meni. Međutim ja znam da u tome nisam stvarno kriv što sam za ovom trpezom, a znam da bi moji bivši politički drugovi, potonji tužioci, zanju isto to tako.
Politika je bila takva i neko je morao biti žrtva te politike. Kocka je pala na mene. Uostalom,što se toga tiče, ja ću sa mirnom savešću zaklopiti oči, jer verujem u Božju i ljudsku pravdu da će se ta politička zagonetka kad-tad odgonetnuti u moje opravdanje…
Meni se godinama tovarilo na obraz da sam u ličnoj službi Obrenovićevima i da za to grdne sume novca zgrćem u svoje džepove.
Međutim to je bila puka potvora i to još znaju ljudi koji su Obrenovićima bili bliži nego ja. Ja jesam bio blizak sa Obrenovićevima, poglavito iz lične zahvalnosti prema Kralju Milanu, ali ne blizak kao plaćeni udvorica, već kao iskren prijatelj.
I taj takav Pera Todorović bio je jedini čovek koji je Obrenovićima kresao istinu u oči i odvraćao ih od namera i postupaka koji su sukcesivno vodili u njihovom opštem zlu. Najzad dela su tu, i ona će mi biti najpravedniji sudija a kada se budem praštao sa ovim svetom, meni će lako biti na duši, jer znam da ni jedan svoj postupak nisam propustio a da ga ne dovedem u saglasnost sa opštim dobrom“.
Ovo je poslednja ispovest Pere Todorovića štampana u Demokratskom listu za politiku,novosti, privredu,vojsku i književnost, u Beogradu 26. oktobra 1907. godine.
Ovako je iskreno Pera Todorović zatvorio veliko poglavlje u žurnalizmu,književnosti, smeni dve dinastije i završio svoj veoma komplikovan život. Umro je 24. oktobra 1907. u svojoj 55 godini života. Zajedno sa Stevanom Đurčićem bio je inicijator obnavljanja Udruženja novinara Srbije.
Utemeljivač je istaživačkog novinarstva, analitičkog pristupa pisanju i ratnog izveštavanja. Iza sebe je ostavio mnoga dela „Silazak sa prestola“, „Dnevnik jednog dobrovoljca“ , „Karađorđe“, „ Prognonstvo Obrenovića Beogradske tajne“ , „ Mađije na prestolu“, „ Hajdučija“, „ Silazak sa prestola“, „ Krvava godina“,. U prevođenju sa ruskog najčešće je prevodio Nikolaja Gavriloviča Černiševskog.
Bez obzira na to što su ga na burnom životnom putu neprestano pratile kontraverze, Pera Todorović je postao legendarni lik modernog srpskog žurnalizma, baš zato sto je imao lucidnost i inteligenciju da ostane nezavisna ličnost čak i kada je bio u službi drugih, jer je zapravo uvek pisao u javnom interesu.
Natalija Stojanović
