Hajduk nije samo lik iz moje knjige, to je svako ko se trudi da ispravi svoje greške i ispliva na površinu, tvrdi dečji pisac Gradimir Stojković.
– Ostareli hajduk iz Beograda, kao što sam ja, živi miran i povučen život u Brestoviku, ali se svakodnevno bori da opravda tu titulu – dodaje Stojković.
Poetično, kako samo pisac i pesnik može, počinje priču o svom “šašavom životu”, koji je na mnogo načina obojila njegova najpoznatija saga o “Hajduku”. Te knjige o odrastanju dečaka iz provincije, Gligorija Pecikoze i njegovoj borbi da nađe svoje mesto u haosu velegrada, privolele su mnoge generacije da se zaljube u čitanje. I u Beograd. Njihov tvorac, ipak kaže da su nastale slučajno, jedne hladne zime.
– Tada sam već uveliko radio kao nastavnik tehničkog u OŠ “Đura Daničić” u Beogradu. Produžili su nam zimski raspust pa sam napisao roman. Znam samo da sam to učinio iz revolta, jer većina knjiga u dečijoj lektiri nije bila za čitanje. Želeo sam da deci poklonim nešto što bi čak i loši đaci čitali sa zadovoljstvom – priča pisac.
Kako kaže, Hajduk kao ličnost u stvarnosti ne postoji, već je kombinacija likova i sudbina dece koja su iz unutrašnjosti dolazila u Beograd, veliku “životinjku” u kojoj plivaš ili se udaviš. Hajduk je onaj koji je isplivao i zato je postao simbol svih onih koji su se izborili za svoje mesto pod suncem ovog grada. Za hajduka Gradimir smatra i samog sebe. Rođen je u malom vojvođanskom mestu Mramorak, gde je završio osnovnu školu, dok je mladost proveo u Vršcu i Pančevu.
Prvo sećanje na „Isusov lik“ u prozorskom oknu
Najranije sećanje iz detinjstva poznatog pisca bila je neobična šara u staklu kuhinjskog prozora, koja je mnoge podsećala na lik bradatog muškarca, iako je Gradimir u njoj video šumu prekrivenu snegom.
– Seljani, su vrlo često prolazili pokraj našeg prozora, krišom govoreći da je to lik Isusa Hrista. Taj lik na prozorskom oknu je i dan današnji mogu da vidim kad sklopim oči – priznaje pisac.
Iako se školovao za tehničara, pisanje ga je uvek privlačilo kao magnet. Imao je samo 15 godina kad mu je priča “Povratak u Eden” objavljena u beogradskom časopisu “Budućnost”, sa 17 je objavio prvu zbirku pesama. Ipak, najveću slavu stekao je u poznijim godinama, kad je napisao “Hajduka u Beogradu”, koji je postao njegov najveći ponos, ali i najteža kazna.
– Verovali ili ne, po bibliotekama mi vele da je “Hajduk” među najčitanijim knjigama, a deca, pošto ga pročitaju, počnu da se zanimaju i za ostale knjige. To mi je najveća radost. Knjiga je posle prvog tiraža od 5.000, štampana u 15.000, pa u 60.000 primeraka. Na žalost, izdavačke kuće su me toliko puta prevarile da sam odlučio da stopiram prodaju. One se danas ne mogu naći ni u jednoj knjižari, samo u bibliotekama. I možda je tako bolje. Deca će za nju čuti od roditelja, nastavnika ili drugara i naći način da dođu do nje – siguran je Stojković.
Moj prijatelj Mika Antić
Jedan od najvećih uticaja na njegovu karijeru imao je čuveni pesnik Mika Antić, sa kojim je Gradimir osvario veoma prisan odnos.
– Mika je bio narodski tip čoveka koji je svima prijatelj. Iako sam se više družio s njegovom sestrom Jelenom, Miku sam posmatrao kao uzora. Kad sam sa 17 godina dobio nagradu za pesmu na Vojvođanskom konkursu on je bio u žiriju i nakon još nekoliko osvojenih nagrada rekao mi je: „Sad moraš da izdaš zbirku pesama“. Doneo sam mu svojih 100 pesama, on je sedeo u kafani okružen ljudima. Dok je razgovarao s njima, odabrao je 33 moje najbolje pesme – seća se pisac.
Sudbinu jednog od najpoznatijih dečijih pisaca ovih prostora najbolje je opisao Raša Popov, najavljujući ga na jednoj od kulturnih manifestacija: „Ovo je Gradimir Stojković, Hajduk u Beogradu. Da živi u Americi on bi imao svoje ostrvo, a vidite ga ovde kako je oronuo i kakve su mu cipele.“ Zato na pitanje da li smatra da ga je ova zemlja izdala, Stojković odgovara:
– Jel to neko trik pitanje? Možda je bolje pitati koga ova zemlja nije izdala. Nas umetnike sigurno jeste. Ni od Jugoslavije, ni od Srbije i Crne Gore, a ni od Srbije nikad nisam dobio nikakvu pomoć i podršku za rad. Kod nas pisci postaju priznati i cenjeni tek kad umru. I kako očekujete da nam deca budu kulturna u okruženju gde je kultura potpuno zapostavljena? – pita dečiji pisac.
Teška finansijska situacija i nemogućnost da od svog „pera“ zaradi dovoljno za normalan život naterala ga je da radi najrazličitije poslove: od lift montera, preko nastavnika u osnovnoj školi „Đura Daničić“, stručnjaka za marketing, do bibliotekara…
Danas kao penzioner, prvi Hajduk, Gradimir Stojković, živi u Brestoviku nadomak Beograda, sa suprugom i sinom. Voli da sedi u bašti, održava voćnjak i vinograd, zaliva svoje ruže i, naravno, piše. Knjiga koju je nedavno izdao, “Na bregu kuća mala” njegov je novi ponos.
PRODAO KNJIGU DEČAKU I ZAPLAKAO
– U teško doba inflacije, prodaja prva tri dela o Hajduku izvukla su me iz bede. Kad je Jugoslavija pukla, za 350 knjiga dobio sam 350 maraka, a ni dinar od 15.000 primeraka u tiražu nikad nisam video. Jednog dana sam nosio “Hajduka” u rukama kad mi je dečak na ulici prišao i pitao da je otkupi. Prodao sam mu je za marku, a on ju je zagrlio i poljubio. Čim sam ušao u zgradu počeo sam da plačem.
NEĆU U LEKTIRU DA ME DECA MRZE
Saga o Hajduku ušla je u lektiru za osnovce u Republici Srpskoj. Iako su i škole u Srbiji htele isto, Gradimir nije dozvolio.
– Ne želim da me deca mrze! Ako im nametnete da nešto čitaju, oni će to raditi s odbojnošću, a Hajduk treba da služi za radost – kaže pisac uz osmeh.
