Autor teksta: Zorica Atić, istoričar umetnosti
Specifican karakter Grocke koja je bila i varošica, i poslovni i administrativni centar oblasti, ali i seosko naselje sa izvanrednim prirodnim uslovima, uticao je na tipsku šarolikost stambenih gročanskih kuća.
I pored svoje raznovrsnosti, arhitektura starih gročanskih kuća predstavlja oformljen arhitektonski izraz, te se u naselju jasno razlikuju dve osnovne grupe starih kuća – stara varoška i stara seoska kuća. Varoške kuće u Grockoj su po svojim karakteristikama bliske i čine tipsku celinu, dok su seoske kuće tipski znatno raznovrsnije. Varoške kuće su se gradile u čaršijskim sokacima, jer su u tim čaršijskim delovima bile isključivo kuće imućnijeg stanovništva. Varoška kuća sa nekoliko prostorija, tremom i uzvišenim i istaknutim doksatom predstavlja karakterističan tip zgrade u staroj arhitekturi varošice. Podizane su tzv. kuće sa doksatom, u prostranim dvorištima iza visokih zidova. Doksat gročanskih varoških kuća postavljan je prema dvorištu i skriven od pogleda sa ulice, a iza visokih zidina provirivale su samo krošnje drveća i krovovi od ćeramide sa vitkim dimnjacima.
– Nastanak i razvoj stare gročanske varoške kuće –
Nastanak i razvoj Rančićeve kuće, kao stare gročanske varoške kuće, može se pratiti još od starih seoskih kuća od bondruka koje su se gradile u Pomoravlju.
U zavisnosti od osobina lokaliteta i raspoloživih materijala, na različitim terenima gradili su se i različiti tipovi kuća. Veliko područje koje ne obiluje šumama – južni, središnji i istočni delovi Srbije – usvojilo je kombinovani sistem građenja. Kuće su s drvenim kosturom koji se ispunjava lakšim materijalom i blatom. To je kuća bondručara, ili, s obzirom na rasprostranjenje u dolini reke Morave, moravska kuća. Iako se bitno razlikuju u spoljnjem izgledu, za sve osnovne tipove kuća (tačnije za njihove starije oblike) karakteristična su dva prostora – tzv. odžaklija tj. kuća s ognjištem i soba, ispred kojih može biti i trem. U svom razvoju svi osnovni tipovi kuća dostigli su složenije prostorne i vizuelno bogatije oblike, uz izvesne novine i u materijalu za gradnju. Arhitektura starih seoskih kuća Pomoravlja u svojim ranim fazama razvoja bila je vrlo bliska rešenjima na Kosovu; ova pojava se objašnjava migracijama stanovništva tokom XVIII i početkom XIX veka iz južnih krajeva u središnje i istočne delove Srbije.
– Prostorni raspored na primeru Rančićeve kuće –
Udobna i prostrana varoška kuća sa tri do četiri prostorije, strogo namenski određene, podrumom, širokim pristupnim tremom i doksatom, odražava potrebe gročanskog trgovačkog i zanatskog staleža i predstavlja karakterističan tip zgrade u staroj arhitekturi varošice s početka XIX veka. Gročanska varoška kuća pripada grupi kuća sa doksatom, asimetričnog tipa. Rančićeva kuća sa dvorištem u Majevičkoj ulici br. 9 u Grockoj, lep je primer ovakve stare gročanske varoške kuće. Smatra se da je nastala početkom XIX veka, u vreme ekonomskog poleta Grocke kao administrativnog i trgovačkog sedišta nahije. Isprva je sazidana kao tzv. kosovska prizemljuša, dvodelna prizemna kuća zasebnih, međusobno nepovezanih prostorija, u koje se ulazilo sa podužnog trema. Sastojala se iz ajata kao pristupnog trema, odžaklije i sobe. Međutim, sredinom istog veka je izmenjena i dobija izgled gročanske varoške kuće.
S bočne strane odžaklije dograđen joj je stambeni deo (dve prostorije), sa doksatom i ukopanim podrumom ispod. Doksat, kao integralni deo trema kod tipa kuća sa doksatom, ovde je izdvojen i formiran kao zasebni element koji nije direktno povezan sa ajatom. Izostala je i direktna veza trema i dograđene sobe, uobičajena za kosovsku prizemljušu, a i ulaz sa trema u jednu od postojećih prostorija je tom prilikom zatvoren.
Dobijen je četvorodelni prostorni plan varoške kuće, organizovan preko odžaklije kao središnje prostorije, koja je ujedno i ulaz u kuću i jedina prostorija direktno povezana sa tremom. Pravougaone je osnove, građena u bondručnoj konstrukciji sa skeletom od hrastovih greda i ispunom od čatme10. Temelji su od pritesanog kamena sa hrastovim gredama, i pokrivena je niskim četvoroslivnim krovom od ćeramide. Budući da je podignuta na ravnom terenu, dosta je niska – izdignuta je od nivoa terena za samo nekoliko stepenika. Prostor je u celini komponovan sa ciljem da se postigne najveća moguća funkcionalnost i udobnost stanovanja. Svi prostori u kući, njihov razmeštaj, veličine i odnosi su građeni prema meri čoveka i njegovih potreba.
Ovakav njen izgled i prostorni raspored je sačuvan i do danas.
– Unutrašnje uređenje –
Razvojem Rančićeve kuće razvijalo se postupno i njeno unutrašnje uređenje. U kuću se ulazi preko prostranog ajata, koji je popločan i natkriven. Direktno se stupa u centralnu prostoriju, odžakliju, u kojoj se odvijao svakodnevni domaći život uz vatru. Iz odžaklije se, zatim, s jedne strane ulazi u dnevnu sobu, a s druge u dve (dograđene) spavaće sobe, međusobno povezane. Sve prostorije imaju tavanice; što se podova tiče, odžaklija je patosana opekom za razliku od soba koje su patosane daskama. Kuća je iznutra prostrana i svetla, sa po dva prozora na gotovo svakoj odaji. Dobra osvetljenost i orjentisanost prostorija bila je veoma važna u vremenima pre elektrifikacije.
Ognjište se u odžakliji nalazi u samom pregradnom zidu sa dnevnom sobom, u vidu niše. U niši se iz odžaklije ložila vatra, a dim se odvodio dimnjakom. Ognjište time dobija izgled kamina, koje pored funkcionalne ima i estetsku vrednost, a prekotoplog zida i dimnjaka se ujedno zagrevala i soba. Ona je takođe iziskivala grejanje u zimskom periodu, kada se u njoj provodilo dosta vremena, i problem zagrevanja je ovim rešen na vrlo praktičan i domišljat način.
U odžakliji su se oko ognjišta nalazile niske stolice – tronošci, bez naslona ili sa lučno savijenim ugrađenim naslonom, na kojoj je sedeo domaćin ili uvaženi gost. Jelo se za trpezom ili sofrom, niskim drvenim okruglim stolom. Posuđe, nameštaj, uređaji u kući, bili su ručne izrade, proizvod zanatlija, neretko i bogato ukrašavani. Pokućstvo uopšte odražavalo je imovinsko stanje, društveni položaj, porodični život i duh življenja ukućana.
– Doksat –
Izgradnjom doksata, jedan deo funkcija odžaklije i domaćeg života prenosi se na trem. Doksat predstavlja izdvojenu celinu u okviru kuće, ograđenu a otvorenu prostoriju, izdignutu za nekoliko stepenika iznad nivoa ajata. Ceo je izgrađen od drveta i kvadratnog je oblika. Tu su se nekad nalazile klupe, poređane unaokolo za sedenje. On je prostorija na otvorenom, puna vazduha i svetlosti. Doksat je natkriven prostor, u sklopu krovnog nosača13, i zaštićen strehom od jakog sunca za vreme vrelih letnjih dana. Sa njega se otvara pogled na veliko dvorište puno zelenila.
Doksatom se radni prostor u kući neposrednije vezivao za baštu i dvorište, čime se postizala i bolja kontrola okućnice i veza spoljnjih i unutrašnjih prostora. To je ujedno i deo kuće u kome se leti provodilo najviše vremena, pa je imao i karakter društvene prostorije, jer je pored svakodnevne poprimio i ulogu gostinskog prostora. Postavljen je na uglu Rančićeve kuće, izlazi iz ravni zida i daje joj živopisan izgled.
Doksat jeste prvenstveno funkcionalan prostor svojom namenom, ali je i arhitektonsko-estetski element svojim naglašenim položajem u sklopu kuće. Poseban značaj doksata je u njegovom istaknutom i uzvišenom položaju iznad površine zemlje, što predstavlja i arhitektonski napredak u razvoju ovakvih starih kuća. Spada među najreprezentativnije prostore u našoj narodnoj arhitekturi.
Niša neposredno ispod doksata iskorišćena je kao natkriven prilaz prostranom podrumu, u koji se ulazi kroz dvostruka drvena okovana vrata. Pošto se kuća nalazi na ravnom terenu, ukopan je u zemlju i proteže se celom širinom dozidanog dela kuće. Podrum je izrađen od pritesanog kamena, a dva dekorativno obrađena hrastova stuba premošćuju raspon tavanice.
– Stubovi –
I stubovi na ajatu i doksatu, čija je funkcija da nose deo tavanice, imaju pored konstruktivne i dekorativnu ulogu, budući da su plastično obrađeni. Sastoje se od ukrašenog kapitela, stabla osmougaonog ili šestougaonog preseka i stope koja je takođe rezbarena i ukrašena kao i kapitel. Iako autor nije imao umetničkih pretenzija, on se ipak trudio da ono što radi bude lepo oblikovano, i da izazove dopadanje.
– Likovnost –
Neimari su imali razvijen osećaj za lepo. Svaki detalj je bio ukrašen, na svakom stubu i ispustu nalazio se poneki zarez ili šara. Po spoljnjem izgledu i arhitektonskoj koncepciji, Rančićeva kuća odlikuje se jednostavnim oblikom. I pored jednostavnosti, slikovite je spoljašnjosti. Široke stehe, mirne zidne mase, visoki i vitki dimnjaci sa dekorativnim kapama, niski krovovi blagih nagiba, deluju arhitektonski ubedljivo i karakterišu ovu kuću podignutu u prvoj polovini XIX veka.
Horizontala preovlađuje u opštoj oblikovnoj arhitektonskoj koncepciji, oživljena vertikalama dimnjaka i stubova na ajatu i doksatu. Međusobni odnosi masa i otvora su skladni, a razmere i veličine izražene su u antropomorfnim merama. Harmoničan ritam otvora je rezultat logičnog povezivanja funkcije i konstrukcije. Spoljne površine obrađene su u malteru i krečene. Na fasadama nema dekoracije, i izbačena streha se dubokim senkama još jasnije ističe na belom zidnom platnu. Izražajnost kuće je u kompoziciji, i rešenju veza sa okolinom i dvorištem preko ajata i doksata.
– Funkcionalnost i udobnost –
Čitava kuća odaje utisak sklada, ukusa i udobnosti – u detalju i u celini. Ona jeste prizemna i nevelika za današnje pojmove, ali je očevidno da se u njoj veoma lepo živelo, i da je građena kao porodična kuća srednjeg staleža. Njen položaj na parceli je takav da život svojih ukućana zaštiti od radoznalih očiju, jer se i tremom i doksatom otvara ka prostranom dvorištu (koje je nekada verovatno bilo lepa bašta, a danas je travnata površina). Skladne forme po meri čoveka, čistota linija, jednostavna funkcionalnost ukupnog prostora, obrada detalja, koloristički sklad prirodnih tonova kao i sklad prirodnih materijala od kojih je sagrađena, doprinose ukupnom utisku.
Nema gročanske varoške kuće koja je manja od 60 kvadratnih metara, a svaka je imala i podrum od oko 30 kvadrata. To je podrazumevalo udobnost i prostranost, ne samo za ondašnje potrebe, pre više od dva veka, već zadovoljava i današnje kriterijume. Spolja deluju neveliko, ali su iznutra vrlo prostrane sa funkcionalno raspoređenim prostorom.
Zbog svega navedenog, Rančićeva kuća, okružena zelenilom i baštom, predstavljala je i funkcionalan i prijatan prostor za stanovanje. Sem što pokazuje visok nivo udobnog stanovanja u prošlosti, privlači pažnju svojim spoljnjim oblicima i načinom ukrašavanja pojedinih delova, i predstavlja izvanrednu arhitektonsku vrednost u našoj narodnoj arhitekturi. Ona predstavlja varijantu razvijene moravske kuće sa doksatom, asimetričnog tipa, sa kojom je i hronološki veoma bliska, a u svom nastanku i razvoju pokazuje i svojevrsnu genezu ovog tipa varoške kuće.
– Trajanje –
U Grockoj je još uvek prisutan veliki broj starih kuća, uprkos brojnim razlozima i zahtevima savremenog života za njihovom eliminacijom i zamenom novim. Uglavnom su građene od drveta i zemlje, a u znatno manjoj meri od kamena, zbog čega su relativno kratkog veka. Ove kuće su narodni neimari pravili od trošnih materijala, ali već vekovima odolevaju zbog solidnosti gradnje: starost očuvanih građevina kreće od 100 do 250 godina, a njihovi oblici i način građenja potiču iz mnogo starijih vremena, prilagođavajuci se promenama i okruženjima.
Građevine i predmeti svakodnevne namene, svojim postojanjem, materijalima, načinom izrade, bojama, oblicima, vrlo jasno i verodostojno prenose nam život, uspone i padove jednog društva, države, kulture, epohe. Govore često jasnije, istinitije i sadržajnije od pisanih dokumenata. Stoga svakako treba preduzimati i ohrabrivati aktivnosti koje će podsticati interesovanje za naše kulturno nasleđe i razvijati poštovanje prema njemu.
– Odlike varoške kuće –
Sa aspekta arhitektonskih i etnografskih vrednosti, Rančićeva kuća predstavlja retko sačuvani primerak narodnog neimarstva na području grada Beograda. Odlike su joj visok domet građevinske, stambene i likovne kulture. Osobenosti koje je čine izuzetno vrednim su:
– upotrebljeni prirodni materijali
– funkcionalni način na koji je raspoređen prostor
– čitki pravci i površine kretanja
– logično diferencirane namene pojedinih prostora i odeljenja
– razmere i veličine izražene u antropomorfnim merama
– udobnost
– čistota plastičnog izraza svih detalja i celina
– međusobna usklađenost konstruktivnih, funkcionalnih i oblikovnih elemenata, i to zasnovana na društvenom položaju i realnim potrebama i mogućnostima njihovih prvobitnih vlasnika.
Ove osobine čine je autentičnim svedočanstvom svoga vremena i područja, a ujedno i društvenog položaja njenih stanovnika. Ona odražava i ekonomski i društveni polet srpskog naroda nakon Ustanka, a ukazuje i na jedan od načina formiranja tradicionalne kuće Pomoravlja i istočne Srbije.
Zbog svoje istorijske, arhitektonske, etnografske i sociološke vrednosti Rančićeva kuća je od posebnog značaja za društvenu zajednicu. Svojim odlikama daleko prevazilazi granice svoje svakodnevne namene. Potiče iz minule epohe i to u svom današnjem obliku, čime je karakterističan materijalni dokument svoga vremena, značajana za razumevanje naše prošlosti, kulture i stambene kulture našeg naroda. Dokaz je istorijskih zbivanja i narodnog života i podsećanje je na graditeljska dostignuća prošlosti. Kao takva, zaštićena je od strane Republike Srbije kao spomenik kulture od velikog značaja.
