„Alo Beograde, ovDE Niš ..
Jel se čujemo ….
… Obuzdajte jaka uzbuĐenja…
Srbija nezadrŽivo srlja u prOgres“
Gledali smo se kada je glumac Vojin Ćetković izgovarao ovaj tekst u „Ivkovoj slavi“ i na taj nači je, u našim glavama ovekovečio napredak Srbije i stizanje nove tehnologije početkom 19.veka.
Od tada, čuvši preko „zvučnjaka“, čak u Niš, izvođenje Prvog Beogradskog umetničkog društva, pa do danas ništa nas nije toliko oduševilo kao noviteti za EKSPO 2027. Dva veka kasnuje Srbija i dalje srlja u napredni napredak. Ondašnji napredak je bio pod Kraljem i dinastijom a ovaj sad je pod Republikom ali izgleda isto i pod dinastijom. Naravno nećemo spominjati članove dinastije, ni ondašnje ali ni sadašnje, jer bi to odmah bilo tretirano kao atak na ustavni poredak.
Leteći taksi!!!
Zatresla se „Sva Jevropa“ ovom najavom. Ovo nigde nema ali Srbija ponovo srlja u prosperitet. Neki su razgoračili oči sa oduševljenjem kao da će oni uopšte i moći da uđu u tu fatamorganu. Neki su to zamislili kao u filmu „Peti element“ ali moram da ih razočaram. Nije.
Ne znam na šta je ON mislio kada je najavio 2027. Godine „leteći taksi“ ali to ne može biti ono što je u našim glavama. Ne mogu to biti sadašnji kvadrokopteri ili heksokopteri jer namaju gde da se kreću. Da idu iznad ulicana metar visine nema logike a ni svrhe. Da idu na nekoliko metara iznad ulica glupo je zbog kablova a za veće visine potrebna je dozvola kontrole letenja.
Leteći taksi postoji u Americi već nekoliko desetina godina. To su mali helikopteri koji prevoze do 4 putnika i saobraćaju iznad grada ali samo za usluge bogatih i poslovnih ljudi koji ne žele da se izgubi vreme u saobraćajnim kolapsima. Beograd nije dostigao tu veličinu a ni klijentelu. U Njujorku se piste nalaze na obali reke Hadson i na pojedinim visokim zgradama. Možda je naš predsednik i pomislio da bi Beograd na vodi, kada se proširi prema sajmištu, mogao da postane poletno sletna staza za neke letelice malih gabarita.
Američka kompanija UBER koja se bavi uslugama prevoza putnika je pokrenula plan razvoja letećeg taksija i zatražila od inovatora i preduzetnika da podrže ovaj plan do kraja 2026. . Prevoz bi se obavljao malim „avionima“ koji bi imali , bar 6 propelera koje bi se pokretali na električni pogon. Avioni bi imali oblik aviona ali položaj propelera bi bio kao kod helikoptera. Ništa novo što već nije viđeno. Potrebno je samo povećati nosivost i pojačati motore.
Lep predlog ali meni to više liči na još jednu šargarepu na dugačkom štapu. Toliko puta sam pretio šargarepe da mi se lice izdužilo i uši porasle. Evo jedne opet. Možda je ovo samo kupovina vremena i pravdanje za najavljene troškove koji višestruko prevazilaze dosadašnje EKSPO izložbe širom sveta. Sedamnaest milijardi je ogromna svota novca i postavlja se pitanje da li nama treba još jedna investicija tog obima. Nismo zavrsili Prokop. Metro nam kaska a nemamo ni centralnu železničku stanicu u Beogradu. Toliko toga započetog a ništa završeno i onda , paf, leteći taksi.
Prijatelji moji, leteći taksi, nije za vas. I ako ga bude nekada, vi se nećete voziti. Nemate ni potrebe. To je namenjeno onima koji bi da od Beograda na vodi odu do aerodroma leteći nisko pored auto puta ili negde drugo leteći iznad Save i Dunava.
Bolje da te novce utrošimo na školstvo, zdravstvo i kulturu ali kako analfabetama, zbunjenima i nekulturnima objasniti šta su prioriteti. Oni vide to kao potrebu a možda neko ima i neki interes.
Ipak neka SRBIJA SRLJA U PROGRES. Možda nekad i dohvatimo tu šargarepu. A do tada … I aaaaa.
Goran Pekarski
