Kada bi čovek mogao da sedne negde sa strane, i da neutralno, nepristrasno posmatra dešavanja u svetu, mogao bi primetiti da se sve razvija u suludom pravcu. Ekspanzionizam NATO pakta izazvao je proksi rat između EU i Amerike sa jedne strane, i Rusije sa druge strane, i to sve na poligonu zvanom Ukrajina.
Ukrajinski građani, zabludeli politikom zapadnih obećanja, poleteše u zagrljaj boljeg, slobodnijeg i pravednijeg života i sukobiše se sa svojom braćom. Sada mu dođu kao topovsko meso severne alijanse, i žrtve, a sve u cilju ostvarivanja vojno-ekonomske dominacije zapada. Izrael, koji smo svi doživljavali kao državu u kojoj žive potomci žrtava iz nekog prošlog vremena, i sa kojima smo se svi saosećali, postade predator koji ne mari ko će nastradati u bezdušnim napadima na Palestinu, a ujedno koristi priliku da uz svog USA velikog brata, mentora, disciplinuje Iran. Amerika je pod novim izgovorom o sprečavanju trgovine narkoticima — do sada su to bila kršenja ljudskih prava, posedovanje oružja za masovno uništenje — krenula u rat protiv Venecuele, a Kina sa Tajvanom sve više zaoštrava odnose.
Ima jedna zemlja koja je zajednički sadržalac u svim ovim sukobima. Naravno, Amerika. Ona stoji na strani Ukrajine i šalje oružje. Amerika stoji iza Izraela i daje mu aktivnu podršku kako za napade na Gazu tako i protiv Irana. Amerika podstiče Tajvan i naoružava ih kako bi ostali van domašaja Kine. Američka administracija je otišla i korak dalje i, osim podrške za ratna dejstva i sankcija protiv onih koji ne žele da kleknu pred prekoatlantskim moćnikom, počela je da, prvo preti, a onda i da uvodi ogromne carinske stope svima koji bilo šta izvoze u US. Nema veze da li su prijatelji ili nisu, oni žele da „Ameriku ponovo učine velikom“.
Pod sankcije padaju i oni koji ne žele da svoje države opterete kupovinom skupe nafte ili gasa od Amerikanaca, već ostaju verni svom suverenitetu i samostalnosti u odlučivanju šta je za njih bolje i šta je jeftinije. Očigledno samostalnost u odlučivanju svih zemalja sveta nije kompatibilna sa zaštitom interesa Amerike.
Mislim da su se malo zaneli i da će ovo dovesti do loših posledica. Za sada evropski lideri, u strahu da se suoče sa posledicama podrške Ukrajini i uvođenja sankcija Rusiji, primorani su da udovoljavaju Amerikancima. Dokle će to moći, već postaje izvesno. Odbijanje kupovine jeftinih energenata iz Rusije stavilo ih je u nezavidan položaj prema prekookeanskom partneru i primorani su da kupuju znatno skuplje energente, a to drastično povećava trošak za njihove industrije. Recesije su pred vratima i za sada se sistem održava samo na isparenjima. Privreda puca po šavovima. Hitno su im potrebni novi resursi, kako u energentima, tako i u mineralima. Globalna kolonizacija je propala, pojavili su se neki novi ljudi, neke nove sile i pravila, pa rude i energenti počinju da nedostaju. Kriza se za sada pravda problemima sa Rusijom i ruskom željom da pokori Evropu, ali argumenata je sve manje, a problema sve više. Sve manje ljudi veruje u te bajke i pod hitno treba naći nove izvore i novu „sisu“ koju će musti.
Rusi su pod svoju kontrolu stavili veliki broj rudnika u Ukrajini, a između ostalog i rudnik litijuma, i Nemcima hitno treba aktiviranje srpskog jadarita. Vučić koristi slabost Evrope i šta god njima treba, lako se može dogovoriti. Cena, sitnica. Malo nemešanja u aktivnosti prema građanskim neposlušnostima po srpskim gradovima i sve će biti ok. Možda je otuda izostala reakcija vodećih „demokratija“ Evropske unije na prebijanja studenata, gaženja i lomljenja vilica. Na Hubrisovu žalost to se pokazuje kao nesigurno, i sve njegove garancije o pobedama nad izmišljenom „obojenom revolucijom“, i čvrstom kontrolom nad situacijom i inteligencijom, ipak su poljuljale evropsko poverenje u njega i njegove sposobnosti. Verujem da je dobio rok da privede „igranku“ kraju, ali onda i packu kada se videlo da je situacija eskalirala i da su metode monstruozne. U cilju pranja povukao se i pozvao na dijalog, isti onaj dijalog koji je 13 godina egoistično odbijao. Krenuo je i populističke metode kao što je skidanje cena, ali i tu višegodišnju pljačku naroda je uredbom vlade ograničio na samo 6 meseci. Od sada više nema pljačke, povika neki mali, što znači da je do sada bila, a i nastaviće se posle isteka od 6 meseci.
Malo prašine u oči onom delu građana kojima nedostaje malo razuma, i eto podrške.
Samo da prođu izbori!
Goran Pekarski
Naslovna: Ilustracija: Žig info/ veštačka inteligencija
