Имамо председника каквог нико нема. Као да је јапански производ. Изгледа као да је висок, а у ствари је мали. Бонсаи председник. За двадесет центиметара виши од Макрона, али када хода поред њега он је исто толико мањи.
Погрби се, опусти руке и некако се скупи. Кад се рукује, он се рукује сa две руке, а Макрон му пружи једну. Када се загрле, он Макрона сa обе ручице тапка по леђима. Док Мануел има куртоазни дипломатски осмех, „наш“ је пресрећан. Осмех од ува до ува и руменило на лицу. Док га је Француз испраћао, „бонсаи“ је три пута застајао и нешто причао, а све то да би се створио утисак блискости и да би што дуже остао у кадру медија који и нису били заинтересовани за његову посету. Све се завршило кратким саопштењем. Био тамо неко, и то је то.
Није баш случајно што је Вучић отишао код Макрона. У Србији већ пет месеци трају протести, а студенти су кренули у Стразбур. Ово ми личи на тражење подршке од владаоца Европском Франкенштајн Унијом и унапред аболирање за евентуалне потезе који се могу предузети према грађанима.
После срамотне снисходљивости у Паризу, да би му се дигао его и вратио на ниво Килиманџара, потребна му је хитно „инјекција адреналина“. Та инјекција је скуп у Београду где он, преписивањем студентских акција, жели да покаже да и даље има подршку. Овај скуп је тотално без смисла и не зна се која је његова сврха. Како сам АВ рече, „обојена револуција“ је побеђена и ње више нема. Ако нема „обојене револуције“, кога он то прозива да хоће да руши Србију? Које то стране, како он стално говори, агентуре раде против Србије? Све назива пријатељима, и Немце, и Американце, и Французе, а паралелно и безимено оптужује „неке непријатеље“ који, пазите, хоће да руше — не њега, него Србију. Све то смо већ слушали у говорима Слободана Милошевића деведесетих.
Испред Скупштине Србије — циркус. Никли нови шатор. Бели весници поремећених вредности. Нови, бели шатори по сред булевара. На шинама и у Ташмајданском парку постављене некакве тезге. Оградa од 2 метра не дозвољава да се види преко ње. Тамо где нема такве ограде постављена је жичана мрежа. Видећемо каква ће представа бити и колико ће се народа довући у овај прос„тор“. Слободног места нема пуно. Половина платоа је под шаторима и паркираним тракторима, што очигледно има сврху да покрије простор, а да се скуп рашири на што већу површину. Брат брату, 30.000 грла, плафон, могу они да довуку, у овом тренутку, из целе Србије. Можда га подржи и Додик, српски гласач из Бања Луке, и доведе око 1.000 гладних и јадних. То је довољно само за плато испред Скупштине, и зато то треба раширити да би се приказало да је заузета већа површина. Биће ту и балона и лопти које ће се бројати као главе. Можда су и зато постављени они монтажни зидови. Ћациленд је затрпан шаторима. Нема где игла да падне. Трава тотално уништена. Ову Вучићеву наказну колонију грађани су сада назвали ЋАЦИСТАН.
Момци који постављају шаторе и ограде су маскирани. Капуљаче, маске и фантомке. Зашто су они који бране Вучићеву Србију маскирани, а народ, кога Вучић оптужује да је против државе и да жели да руши Србију, иде без маски? Весели и поносни грађани својом ведрином растерују црну магију из Србије. Има ли ту логике или је у Србији све постало нелогично? Колико ли смо девијантни постали? Можда су најбољи пример они сиротани из „Републике Косово“ који понекада иду пешке и вичу „живео Вучић“. Замислите колико то мало мозга има да после свега што су доживели, и доживљавају, а да Вучић ни малим прстом не мрда, неко њему виче „живео“. Тужно. Шта они очекују? Можда им је нешто обећано? Можда повољни кредити за станове за младе у Београду? Не видим ниједан разуман разлог осим јаког интереса за овакав поступак.
Било како било, и овај Вучићев вашар-циркус са брадатим женама и невиђеним фриковима ће проћи, али протести неће стати. Тражиће се и даље да се покрену поступци према одговорнима за пад надстрешнице, али стварно одговорнима. Неће се одустати ни од једног захтева који је постављен, као ни од последњег, шестог.
Циркус ће проћи, а кловнове ће бити срамота. ПУМПАЈМО, а глупе августе не заборавимо.
Смејмо им се данас да се они не би смејали нама сутра.
Горан Пекарски
Насловна: Илустрација: Жиг инфо/ вештачка интелигенција
