Danas sam bio kod predsednika Grocke, Dr Saše Čaprića, i toliko sam pod utiscima da ovo moram svima da vam ispričam.
Pre nego sam i došao do predsednika Grocke, dočekao me je blagi šok. Žena policajca koji je osuđen kao jedan od učesnika u monstruoznom činu paljenja kuće novinara Milana Jovanovića, a po naredbi bivšeg predsednika Dragoljuba Simonovića, sprovela me je do sadašnjeg predsednika.
Kako sam pratio gotovo sva suđenja u procesu protiv Simonovića i ostalih, tačno se sećam izjave osuđenog žandarma Vladimira Mihailovića koji je rekao da je „morao da to uradi“ jer mu je Simonović rekao da samo tako žena, koja mu je zaposlena u opštini Grocka, može da napreduje u karijeri kao i da će dobiti ugovor za stalno.
Ne znam šta je bilo od svega toga, ali sam video da je ona sada na boljem i plaćenijem radnom mestu nego ranije, dok njen suprug čeka na služenje dugogodišnje robije zbog počinjenog dela.
I tako sprovede ona mene do predsednika Grocke koji mi reče da se on svojih saradnika ne stidi, šta više da je ponosan na njih.
U ovom 21. veku u zemlji ekonomskog tigra i nikada boljeg vremena živim u Vrčinu, a još uvek nemam vodovodni priključak. Zbog toga sam i došao do predsednika Grocke, jer, prema njegovom iskazu on je tu da pomogne svim građanima Grocke.
Umesto direktorke vodovoda, koja je navodno morala negde hitno da ode, pored predsednika bio je i Vlada Radovanović iz Kaluđerice i ona što slika. Odmah sam im rekao da ja ne služim za slikanje, već sam došao da rešim problem vodovodnog priključka.
Predsednik Grocke mi tada reče da iako direktorka je morala do grada, ali da je ostavila odgovor odnosno neki dopis u vezi mog problema.
Prema tom dopisu, ja mogu da dobijem priključak na rate, ali na taj način da kada isplatim svu sumu, da me tek tada priključe!
Rekao sam predsedniku da ta direktorka, odnosno njegova saradnica koju je pohvalio, mora da je kupila diplomu te se tako ponaša.
Zamislite ona ode do banke da podigne kredit i iz banke joj odobre kredit tako što će prvo isplatiti sve rate, pa pa tek zatim dati celokupan traženi iznos. Baš tako sam rekao predsedniku, koji nakon toga počeo da se ponaša kao neki uličar, u najmanju ruku.
A onda sam rekao predsedniku da on i nije moj predsednik i da samo nastavi da veruje svojim saradnicima istim onima koji su služili njegove prethodnike, „pokojnog“ Simonovića i „pokojnog“ Pantelića.
Okrenuo sam se i krenuo ka vratima iza kojih je čekala ona žena sa početka. Predsednik je potrčao da mi otvori vrata i da mi kaže da je on ipak i moj predsednik.
Ne, ti si samo dođoš kao što sam i ja, nemaš ti veze sa predsednikom. Predsednik je u službu građana, a ne mafije odgovorih predsedniku i izađoh.
Setio sam se devedesetih godina. Lično sam poznavao i Borisa Petkova, koji je živeo u mestu odakle je sadašnji predsednik, odnosno u Kaluđerici. Bila su to gospoda za ove današnje. Tačno šljam koji je preživeo se uživeo u nekakvu ulogu, i takvi „mafijaši“ su sada praktično zauzeli fotelje po opštinskim kancelarijama.
Kad malo bolje razmislim, od takvih mi ne treba ni kafa, ni voda.. Ma daleko im lepa kuća…
Predrag Stojiljković
*Stavovi autora u rubrici Lični stav ne odražavaju nužno uređivačku politiku Žig infa.
