Ovo je pobeda stvarnih ljudi, pobeda običnih ljudi, pobeda pristojnih ljudi. Borili smo se protiv multinacionalista, protiv velikih banaka, protiv velike politike, protiv laži, protiv korupcije i mislim da će vera u naciju pobediti.
Ove reči Najdžela Faradža, perjanice pokreta koji je Britance ubedio da je bilo dosta diktature EU, nisu doprle do ušiju onih u Beogradu koji odlučuju kuda ćemo i kako ćemo dalje. U stvari, ona Evropa koja se temelji na otimačini, izrabljivanju i tlačenju nedonoščadi koju velikodušno prima na svoju već presahlu sisu, neće dozvoliti Srbiji da skrene s pogubnog puta. Nije ovo Britanija gde glas naroda, pokazalo se, ipak može da presudi čak i kada su u pitanju sudbinska pitanja kao što je „EU ili ne“.
Srpske glavešine su, da se ne lažemo, vazali moćnih, bez kojih bi davno ležali na istorijskoj deponiji, a koga ti je za vlast moliti – nije ti ga ljutiti. Zato su od rane zore požurili da kažu: britanskom narodu svaka čast i kapa dole, ali naš put se zna – odosmo u četnike četres’ pete.
Zato ti pristojni, obični, normalni ljudi iz Faradžove pobedničke tirade ne mogu da pobede u Srbiji, kao što nisu mogli ni četres’ pete. Zato u ojađenoj otadžbini nema borbe protiv multinacionalista, gramzivih banaka i lopuža u odelima političara.
Srbija je veliko ogledno dobro u kome se uzgajaju razna moderna zla, od nacionalne izdaje zarad tobožnjih pomirenja i evropskog puta, do pljačke i korupcije gigantskih razmera, sve to uz ćutanje velike većine naroda, takođe uključenog u eksperiment radnog naslova: raditi, a ne biti plaćen, i na tome još i biti zahvalan.
Faražov podvig nije samo glogov kolac EU, kako reče sveprisutni Šešelj, ovo je i žestoka šamarčina zvaničnom Beogradu i evrounijatskim ispostavama u Srbiji. Ajd’ da je zabrljala neka niža rasa, ili nacija, ajd’ da je u pitanju neki Orban, ili ne daj bože Putin, ovo su Britanci, ej, pa kako to da takva tisućljetna kultura dozvoli da je opskurni evroskeptici nasankaju i navuku na ta prokleta 52 procenta?
Bregzit, kako to jezivo zvuči!
Komično (ili tragično, zavisi iz kog ugla se gleda) zvuči koprcanje srpskih velmoža i pokušaji da se dokaže kako je, evo, sve ispalo super, da je jedno veliko mesto u EU ostalo upražnjeno i da bismo baš mi mogli tu da se udenemo. Što bi rekao Palma, ionako su nas ti Britanci saplitali gde su stigli, a i Bler nas je bombardovao, evo im ga na što ćemo za njima da se povodimo!
E, moj Palma, kako rekoše u onom crtaću, nekad si bio strašan dasa, a sad si najobičniji mlakonja…
Zato što nam takvi odlučuju, zato smo tu gde jesmo: država bez stava, sa pogaženim nacionalnim ponosom, sa opljačkanim radnicima i urnisanim seljacima, država u kojoj Veliki i Mali žare i pale sve pokazujući prstom na one zvezdice poređane ukrug, kao na ideal kome stremimo i u kome ćemo živeti dugo i divno, kao pre rata.
Dok se Britanci briju tri milimetra ispod kože i prestrojavaju se, dotle mi puštamo brade i krećemo u neprohodnu evropsku šumu sa puškama kremenjačama.
Zaista, prosto mi dođe da počnem da volim te Engleze.
