Sluđeni narod danima su zasipali katastrofičnim upozorenjima: te narandžasti alarm, te crveni. Potopiće nas nebo ko pacove, odneće nas bujice, držte se čvrsto za Vođu i Njegove, drugog vam spasa nema.
Moraš ljude nečim plašiti ne bi li im skrenuo pažnju sa pravih elementarnih katastrofa: nezaposlenosti, besparice, kriminala i opšteg državnog i paradržavnog lopovluka. Dobro, Kosovo su skinuli sa dnevnog reda, tom sitnicom se više niko, sem retkih izuzetaka, i ne bavi, stisla, ako ne veća, a ono bliža muka – život pod bankarskim i ostalim jarmovima.
Da nam sleduje ono – ne bojte se, dobro biti neće – u to sumnje nema. Gore i od ovog nam ne gine, pa ostaje nada da će se pacovi i pacovčići koji su zajahali vlast izjesti međusobno. Kao i komunisti, koji su u opravdanom odsustvu opozicije srušili sami sebe.
Eto, već mesecima Vođi nije dosta što je najobožavanije, još malo pa mitsko biće gotovo svih medija i državnih nameštenika, nego ga žulja i taj skoro pa nebitni kamenčić u cipeli, zvani Toma Diploma.
Na bajčetinskog vojvodu nema lovostaja, na njemu se ređa svaka tabloidna šuša, oni što su u srećna vremena novinarstva počinjali sa pijačnim cenama danas se vežbaju, ni manje ni više, nego na predsedniku države.
A, on se, onako nezgrapan i rasklaćen (britanska štampa jednom prilikom primeti da Toma „svojim neformalnim izražavanjem često zna da dođe na ivicu diplomatskog incidenta“) malo-malo, pa namesti na čist zicer.
I eto prilike da se dokaže kako u Srbiji nema cenzure, jer Bože moj, pa vidite da pljuju predsednika lično!
Ali, Toma nije Vođa, sa Vođom se nije baš zajebavati, jerbo ima običaj da lično okrene zajebantov telefon, ili telefon zajebantovog gazde i ode zajebant pod led, očas posla. (Figurativno, naravno, mada se ne isključuje mogućnost da jednog dana bude i bukvalno).
Dok se narod tako zamajava i uveseljava Vivaldijem koji predsedniku svira na uvce, kao Šopen Palmi, dok se svi valjaju od smeha zamišljajući Tomu kako se telefonom javlja Fejsbuku i Tviteru, a od biblioteke mu se priviđa banka, crveni alarm zavija li zavija.
Džaba, nema ko da ga čuje.
Baciš predsednika i ponekog sitnijeg vladajućeg pacova glodarima u novinama, to je recept za uspeh, jer pored smlatastog Nikolića i nekog tamo lopovčića Vođa izgleda još grandiozniji, još pametniji, još jači. Još kad se Tomi navuče papučarska odora, a Dragica proglasi gazdaricom kućerine na Andrićevom vencu, eto sušte suprotnosti mačo muškarčini iz Nemanjine ulice.
Gradi se kult, a ruši se država. Množe se laži, hiljadama puta ponovljene sa roze i ostalih ekrana, a radnici staju u red za narodne kazane. Idila u etru, beda na zemlji. Podrigivanje elite i krčanje creva sirotinje raje.
Obećana zemlja.
Uostalom, šta su za nas poplave, bujice, klizišta…? Čega da se boji narod koga vode sopstveni dušmani, a savetuju ih dokazani zločinci? Zar od prirode treba da strahuje raja kojoj na Kopaoniku, među starletama i ostalom gamadi, sudbinu kroji mafijaška ekipa koja bi u normalnom svetu sabrala brat-bratu milenijum godina robije?
Taj isti narod razočarao je Vođu, jer se kao june opire putu u svetlu budućnost i sve vuče unatraške, ko svinjče pred klanje. Neće da živi u Vođinim oblacima, on bi nešto skromnije – parče hleba, bar dvoje čitave pantalone i situ decu, bez patnje i očaja u očima.
Stvarno si, narode, stoka…
Neki klinac onomad na sedištu u beogradskom prevozu nažvrljao: „Svi će poginete ko pacovi. BoNba je u autobus!“
Nismo daleko od toga. Nit su ovi legalno izabrani teroristi pismeniji, nit su im namere išta normalnije.
Milan Jovanović, Vesti
