Kroz kapije je ujutru puštana stoka na ispašu, ljudi su odlazili na rad u polja a uveče se kroz njih sve vraćalo, i ljudi i stoka, na odmor i počinak a kapije se zatvarale. I tako do novog jutra. Stoke je bilo nebrojeno; ovaca, goveda, konja, koza i svinja. Ovih zadnjih bilo je najviše tako da ni vlasnici nisu znali koliko ih imaju. Stoku niko, ili gotovo niko nije čuvao. Sama je na pašu odlazila i sama se vraćala u svoje torove,štale, obore. Osim kad žandari ubiju, za svoje potrebe, po neko prase, drugih šteta nije bilo. A žandari su upravo i bili tu da čuvaju narod od štete. Sve ovo čitamo u knjizi Tihomira Tike Nikolića VEK ( 1906~2006) GROČANSKOG VOĆARSTVA. Priča neizbežno počinje dolaskom u Grocku, dr Jovana Jovanovića i njegovom u svakom slučaju vrlo spektakularnom kupovinom ogromnog kompleksa zemljišta, šestdeset hektara,na potezu zvanom RUPE i još dvadeset hektara u KOZJAKU prema Begaljici. Dr Jovan je RUPE kupio na licitaciji, premašivši ponuđenom cenom za pedeset procenata, takođe zainteresovanu za kupovinu, porodicu Bećagović. Obilazeći evropske zemlje dok je bio na specijalizaciji ginekologije, doktor je zapazio i shvatio da u tim zemljama veoma uspešno i masovno uzgajaju sorte trešanja na način i u količini kakav nije bio slučaj tada u Srbiji. Stoga je, budući da su mu bila poznata istraživanja koja su za kneza vršili najbolji stručnjaci iz raznih nauka, i da su mu bili poznati njihovi nalazi i zaklučci, da su gročansko podneblje, zemljište i svi drugi činioci, najpogodniji za uzgoj trešanja i drugog voća, doktor je u Grocku doneo oko sdam hiljada sadnica trešanja. Najprisutnija je bila sorta Lionska rana ali i druge sorte.Doktor Jovanović je bio lični ginekolog kraljice Drage Mašin i kao takav prvi šef bolnice Kraljice Drage. Osnovao je i prvu babičku školu a u Grockoj je osnovao sresko porodilište.
Sa te strane mnogo je zadužio Grocku i Gročane, kao lekar. Kada su njegovi zasadi trešanja u pitanju dr Jova je pokazao i svoju drugu stranu ličnosti. On trešnju nije doneo Gročanima i za njih. Doneo ju je isključivo sebe radi (možda i radi kneza) i svoje namere da prodajući trešnje, poslovno i finansijski uspe. Svoje nove zasade trešanja dr Jova je obezbedio od neželjenih posetilaca i eventualnih krađa kalem grančica, iskopanim dubokim šancem oko imanja. Radi podsećanja, imanje se prostiralo od Dunava, na severnoj strani do Smederevskog puta na južnoj, na zapad do Plavinaca a na istok do Crvenog brega. Od Crvenog brega do Plavinaca, gledano po obali Dunava ima najmanje sedamsto do osamsto metara, od Dunava do Smederevskog puta odprilike isto toliko. Dugačak je to šanac bio. Ipak doktor nije mislio do su to dovoljne mere bezbednosti pa je doveo i čuvare, kažu, Albance, naoružao ih puškama i pojačao opasnim dresiranim psima. E tako Dr Jovanović donosi trešnju, kasnije nazvanu Doktorka, Gročanima.
Pa ko sme na pušku, opasnog psa i beskompromisnog Albanca( ne zna jezik, ne možeš mu objasniti, opravdati se, plaćen je dobro da čuva dobro, posao mu nije težak)taj neka krade kalem grančice. Možda mu i uspe da ih nakalemi na neku od svojih malbrojnih trešnji Vrapčara ili Aršlama( Ašlama), ako preživi. O jednom takvom slučaju, kada dvojica Gročana naleću na naoružanog čuvara Albanca, priča mi Ignjat Marković Čane ( Jerinac). I njemu je pričao Mile Srdanović Drca; Mile i njegov otac Bora vraćaju se sa imanja koje s nalazilo uzvodnije od Rupa, Plavinci ili Provalije. Otišli su drumom a vraćaju se putem pored Dunava, bliže im a oni umorni od celodnevnog rada. Dunav nešto nadošao i poplavio kolski put pored same vode i nema druge, nego kroz doktorov trešnjar. Tek što su nekoliko koraka zašli u trešnje iskoči pred njih Albanac s puškom. Uperio je u njih i samo ih tera nazad. Bora i Mile nemaju kud nazad, stoje. Albanac viče na njih, ništa ga ne razumeju,sve im je jasno. al’ nazad ne žele. To natera stražara da im priđe i da ih gura puškom ka granici imanja. Tu, već pobesneli Bora, uoči priliku. Trenutak mu je bio dovoljan da iz sve snage udari pesnicom Albanca po sred nosa. Albanac padne, ispusti pušku, i ona je već u Borinim rukama. Prazni iz nje metke i baci je dalje od Albanca koji još uvek leži. Bora i Mile produže svoj put.
I pored tako opsežnih mera preduzetih da trešnje kao novu sortu sačuva od prenošenja u druge voćnake, dr Jovanu to nije uspelo. Ako za čuvara nije mogao da bude primljen niko osim Albanaca, onda je za rad i berbu trešanja morao da bude uzet neko iz Grocke i okoline. Kalem grančice i iskustvo brzo su menjali zasade tako da je trešnja Doktorka ubrzo bila zasađena po celoj Grockoj i okolini. Naročito kada je nakon smrti dr Jovana (1923), 1924 godine na delu doktorovog imanja osnovan lozno voćni rasadnik kojim je upravljao eknom. U rasadnik su dolazili učenici gročanske škole( dovodila ih Kosara Rančić i drugi) da uče sve o kalemljenu, formiranju krune, zaštiti i drugim stvarima bitnim za uspešan uzgoj ovog i drugog voća.Deca su nekom prilikom dobila po dve sadnice trešanja na poklon. Nakon Drugog Svetskog Rata, zemljište je država nacionalizovala( oduzevši ga sinu doktora Jovana) i podelila ga bezemljašima, svakome po pedeset~šestdeset ari. A onda je država, kroz neku godinu opet eksproprijacijom oduzela zemljište, sada od onih istih bezemljaša kojima je dala i isparcelisala ga. Jedan deo eksproprisanog zemljišta je dobio PIK Grocka za potrebe voćno loznog rasadnika a drugi deo je država prodala, neki tvrde i poklanjala zaslužnim građanima. Tihomir Nikolić u svojoj knjizi tvrdi da je lično svedok da je zemljište zaslužnim građanima prodavano po ceni od sto dinara za metar kvadratni a ostalima za tri hiljade dinara za kvadratni metar. Tvrdi da je nešto kasnije i sam PIK Grocka prodavao zemljište koje je od države dobio.
Tako je doktor Jovan Jovanović tajnu o trešnji čuvao ali je nije sačuvao. Mnogo je bilo onih koji su hteli ili ne tajnu dr Jovanovih trešanja polako razotkrivali i otkrili, koristeći se raznim načinima; otimajući pušku, uz pomoć zakona, otimajući zemlju, poklanjajući tuđe ili pak običnom krađom grančica ili sadnica. A u jednom slučaju i same trešnje su se otele čuvarima i opkopima i iskoristivši jedan odron ili klizanje zemljišta, zakoračile na tuđa imanja i promenile vlasnika. Zato na početku ne pitah da li su vam koze na broju? Koze su se čuvale same (žandarme su više zanimali prasići) a trešnje su te koje niko nije uspeo da sačuva. A čuvane su i posle dr Jovana, opet puškom, od ptica i lopova. Nemio događaj, tragedija, desila se jednoj velikoj gročanskoj familiji. Legenda ili stvaran događaj ili oba, izmešano? Trešnja je voćka koja ima vrlo kratko plodonošenje. A stiže pre svakog drugog voća pa je voćarima dragocen prihod nakon duge zime. Treba slatke plodove sačuvati pre svega od ptica a i od lopova. Zbog toga deda iz ove familije spava tih dana dok je jek berbe trešanja u kući na imanju sa trešnjama. Lovačku pušku nosi da u zoru opali nekoliko puta i rastera ptice koje već u jatima sleću na crvene plodove.Ptice mogu da nanesu ogromnu štetu u trešnjarima, naročito u onim godinama kada je ptica bilo mnogo više nego sad.Jednog je jutra deda ustao u zoru i opalio u krošnju, kao i svakog jutra, da rastera ptice. Nije deda znao da je u krošnji njegov unuk koji je imao želju da sa dedom noći u voćarskoj kućici. Kakav je stvarni epilog ovog događaja teško je zaključiti. Narod priča jedno potomci pomenutog dede drugo. Razgovarao sam sa jednim od potomaka i kaže mi da uopšte nije onako kako narod priča.
Boško Simonović, fudbalski stručnjak, trener i selektor one reprezentacije koja nas je obradovala trećim mestom na svetskom prvenstvu u fudbalu, održanom u Montevideu nije čuvao svoje zasade nektarina koje je imao na zemljištu kupljenom u Kozjaku, potezu koji se od Grocke pruža ka Begaljici. Simonović bi, pošto je bio jedini koji ima nektarinu, kada god na nekom imanju ugleda zasad iste, odmah tužio vlasnika imanja i dobjao parnice na sudu jer tuženi nije mogao da dokaže poreklo sadnica i kalemova.
Puške i tužbe, nacionalizacije i eksproprijacije, sve prođe. Trešnje ostadoše. Međutim nisu trešnje u Grockoj nikada bile glavne i jedine.Kratko donose prihode. Zato su breskve, naročito sedamdesetih godina dvadesetog veka, harale drumovima i gradovima širom one Jugoslavije sa šest baklji u grbu. Zagrebačke pijace ali i pijace gradova na Jadranskom moru i gradova u Bosni bile su preplavljene Gročanima i njihovim breskvama. I grožđem, naravno!
Pa jesu li vam sad sve trešnje na broju?
