10.10.2010 godine, vreme 04,50 časova.
mesto amfiteatar -sala za sastanke PS Palilule.
Dok sedim u onoj tvrdoj stolici, i dok mi žuljanje na njoj razbija san, koji mi opet nadolazi na oči, a koji sam razbio u 03,30 časova da bi došao na ovu stolicu koja žulja. I dok se tako nameštam do mene sedi Žika zvani erotika, stara škola one milicije koji je toliko opušten, da uveliko hrče na onoj stolici koja mene žulja. Organski ne podnosim hrkanje, i zbog toga laktom udarim Živorada da se probudi. Žika skoči i kaže: Jel počelo ?! Ja: nije Žiko, nego hrčeš, a to me nervira. Mali Đoša koji je sedeo do Žike sa druge strane, dobaci Žiko boli tebe uvo mi u borbu ti u san . Krenu smeh svih nas.
Taman što je Žika opet zauzeo borbeni položaj, u salu ulaze čvarci ( starešine sa po nekoliko zvezdica i ravnih crta).
Ustajemo, dok oni prolaze ( u znak poštovanja). Ostatak ekipe dolazi još sebi 05,00 časova je, a nama kreće seks on d strit .
Kreće govor šta danas radimo ( a svi znamo šta radimo, i što je najgore svi znamo šta će biti), na pitanje ima li pitanja, odgovor je nam je ćutanje. Dele nas po vodovima i odeljenjima.
Naravno Ja ulazim u vod za intervencije ( među nama poznat kao borbeni , zbog oklopa, štitova koji nosimo kao pripadnici IJP-a, interventne jedinice policije). Danas treba da radimo ono što inače radi POLICIJSKA BRIGADA, koja je usko specijalizovana za obezbeđenje javnih skupova, manifestacija, sportskih takmičenja visokih rizika itd. A danas je to obezbeđenje PARADE PONOSA. Ulazimo u autobuse, i naravno opet Žika do mene ( haha). Kako smo seli Žika počinje da hrče, budim ga, a matori iskusan lisac kaže: „Budi miran, odmori omladinac, trčaćeš danas i pišati niz noge, bolje odmori i budi spreman za seks“. Naravno da nisam mogao da spavam, kao ni većina nas u autobusu, dok idemo do lokacije u autobusu MUK, kao nikada do tad. Obično se šalimo na nečiji račun, ali jutros je MUK. Stigli smo na lokaciju Glavna pošta ugao Takovske i Bulevara.K Aleksandra. Izlazimo, pogledam na sat 06,00 časova. Sunce se probija, ali ujedno jako hladno jutro. Dok se protežemo Žika pogleda u nebo, protlja ruke i kaže: „biće danas topao dan“. Ja mu kažem: Živorade nisi normalan, vidi koliko je hladno“. Žika:“Rekao sam ti skini dodatni duks, biće toplo kad navučeš oklop skuvaćeš se“.
Iako mi je bilo hladno, poslušao sam ga.
Kreće postrojavanje. Dolaze mnogo veći činovi tj starešine od onih koji su nas tu doveli. Kreće govor starešine: „znate zašto smo danas ovde, ovo mora da se uradi profesionalno, ne nasedajte na provokacije, imamo neke najave da može doći do sukoba, ništa ne radite bez naređenja. Čuvajte se međusobno i daće bog da sve ovo što pre prođe. Ima li pitanja?!? Nema. Uredu nastavite sa odmaranjem do daljnjeg. Voljno. Ostatak ekipe otrča u autobus da odmori, razumem ih momci daleko žive. Mali Đoša i Ja ostali smo ispred vozila dobrovoljno kao požarni. Palimo cigarete. Pogledam na sat 07,15 časova, sunce je iznad crkve svetog Marka. Đoša i Ja počinjemo da pevamo istoimenu pesmu : “ Svanulo je jutro iznad svetog Marka“. Prošlo je neko vreme. Pogledam na sat 09,15 časova. Odeljenje kome Ja pripadam, nas par dobija zadatak da obiđemo tašmajdanski park. Krećemo. U parku naravno stoje kocke kamenja, letve, šipke, gvožđe ( u to vreme bilo je renoviranje tašmajdanskog parka), pogledamo se međusobno, i konstatujemo „LEPO, BIĆE NAM VESELO DANAS“. Komunalne službe znale su šta se danas dešava u gradu, a nisu uklonile materijal. Vraćajući se dole, kod Češke Ambasade zapažamo kontejner pun šuta ( cigle, kamenje, cevi), ni njega niko nije sklonio. MILINA. Izveštavamo nadređene o onome što smo zatekli, kao i povećan broj maloletnih lica u manjim grupama, koji se „spontano“ okupljaju u našoj neposrednoj blizini, tako da nas bukvalno opkoljavaju. Vidi se da je u pitanju vojna formacija golobradih mladića, i da ih „neko“ veoma dobro organizovao, neko ko je prošao obuku, neko ko zna posao. Nama koji smo bili u vojsci sve je jasno, sve kad pogledamo kako se ti „klinci“ u tom momentu slučajni šetači kreću ( obično u trojkama), da snimaju naš raspored, da non stop šalju poruke, pričaju preko telefona, sve nam je JASNO.
Kada je javljeno da ka crkvi svetog Marka iz pravca Pravnog Fakulteta kreće masa od oko 1500-2000 „patriota“ i da guraju zapaljene kontejnere, da su navučene fantomke, istog momenta moj Vod dobija zadatak da postavimo kordon na uglu ulica Resavske i B.K.Aleksandra, i nikako ne dopustimo masi da dođe do kontejnera, gde stoji ŠUT pored ulaza u Češku Ambasadu ( kontejner koji naravno komunalne službe nisu uklonile).
Linija postavljena. Gledamo jedni druge preko levog i desnog ramena. Adrenalin se podiže. Razjarena masa kao besni psi ( među kojima prepoznajemo dilere droge, navijače, huligane, krminalce koje smo do tog dana redovno privodili) idu na nas. Upaljen kontejner gurnut je u našem pravcu. Nekako smo uspeli da ga odgurnemo sa strane. Poleću kamenice ka nama.
I to zamislite one divne kocke iz parka, kao i metalne šipke koje smo malo pre uočili. Podižemo štitove. Preko radio uređaja javljamo da smo napadnuti, naređenje koje čujem : „BEZ UPOTREBE SREDSTVA PRINUDE, DRŽITE LINIJU, PODIGNITE ŠTITOVE“. Štitovi pucaju. Pored mene u drugom redu stoji Šimun naš Nindža, štit mu puca, kocka ga pogađa u vilicu, obilno krvari, pokušavam da mu pomognem, pada…Pera prilazi viče desno desno…Pogledam druga ekipa „patriota“ kreće bočni napad iz pravca crkve sv Marka kreću kokteli. Šimuna sam nekako podigao štitim ga mojim štitom. Masa se na trenutak povlači. Ludi Maksa u tom paklu šali se : „Šta je Saviću, frka a? Aj u prvi red? Šta se kriješ iza nas u drugom redu?! A onda iza mene vidi krvavog Šimuna.nema smeha. Kreće ponovo napad sad sa tri strane od Pravnog fakulteta, iz tašmajdanskog parka i prolaza između glavne pošte i crkve svetog Marka. Neko lepo kooridiniše napade. Razvlače nam snage. Toša komandir našeg Voda iskusni policajac, rizikuje i naređuje nam da svi ostanemo zajedno, i da ne reagujemo na bočne napade, već da pazimo na ove što nam dolaze iz pravca restorana MADERE.
Bočni napadi kako glavnina prilazi sa preda, postaju sve jači. Jedan po jedan kolega padaju. Šlemovi nam pucaju, štitove gotovo i da nemamo, telima jedan drugog pokrivamo. Kokteli lete oko nas, pitanje kada ćemo početi živi da gorimo. Preko stanice samo se ponavlja isto naređenje : „DRŽITE LINIJU, BEZ UPOTREBE SREDSTAVA PRINUDE“.Iznad nas neki „baja“ u helihopteru nadleće nas, gleda nas kako krvarimo, a pojačanja nema. Laki je pao dobio je kamenicu u koleno, pored Lakija pada i Čempa u krvi, do njega pada i Maksa. Kamenje, šipke, stakla i sve što može neko da zamisli je po nama. Iza nas pojavljuje se jedno odeljenje čini mi se iz Sombora. Gledaju nas momci, očito nisu navikli na beogradske žurke. Tek su oni u haosu. Tošu pogađaju kamenice, ali ON kao da je od stene majke mu ga lude ( ostaje pri sebi i vodi nas dalje-neverovatan čovek). Masa huligana se zaletela na nas mi smo već svi onesposobljeni, oprema uništena, krv nam lije po celom telu. Neko od nas je vikno: “ Priđu li na metar do nas vadi palice i svi kao JEDAN“.
Stigli su na oko 5 metara od nas, većina od nas se jedna drži na nogama, kreću kamenice u našem pravcu, jedan drugog štitimo telima, dobijamo kamenje svuda po telu. Bolovi i jauci oko mene, ali se nećemo predati. Idemo do kraja pa makar tu i poginuli. U jednom momentu jedan momak-„patriota“ očito pod dejstvom narkotika, podiže žardinjeru, onu betonsku namenjenu za bacanje smeća sa ugla ul.Resavske i B.K.Aleksandra, i baca u našem pravcu. Ona udara o asfalt, lomi na nekoliko delova, veći deo nje me pogađa u levi skočni zglob, padam..Bol ludački..jaučem…Dok ležim na ulici, bespomoćan gledam klinca na 3-4 metra od mene, kako uzima kamenje i gađa me u glavu. Prvi me promašuje, drugi me pogađa…osećam bol, krv na licu. Klinac uzima i treću kamenu kocku zamahuje i pogađa me u stomak. Više ne mogu da se pomerim. Brat moj do mene Šimun-Nindža koji je već bio povređen, doziva me da vidi da li sam živ..
Podižem ruku i dajem znak da sam još AKTIVAN.
Osećam da me neko podiže sa zemlje, krvav bacam pogled preko ramena i vidim koga drugog nego stenu, majke mu ga lude Tošu, Tošu legendu. Iako niži od mene bacam me na leđa i vuče u zaklon. I taman kada smo misli da smo gotovi, kao u američkim vestern filmovima neko se setio da pošalje žandarme, koji su sve ovo gledali sa nekih 150-200 metara, kako se nas 50 bori sa besnim psima-„patriotama“. I dok su posmatrali čekali su naređenje. Ne kažem da njima nije radio adrenalin, ali nisu imali naređenje. A onda se konjica sa belim džipovima razletela i razjurila „patriote“. Nema ostajanja tu, nije bezbedno mogu se vratiti svakog momenta, jer organizovano i taktički napadaju, i razvlače naše snage po celom gradu. Hitne Pomoći NEMA, jer u celom gradu je BEJRUT. Bukvalno vodimo gerilski rat. Dok idemo ka Krunskoj ulici, gde nam je sledeća lokacija tj vučemo gledamo da li smo svi na broju. Jesmo hvala bogu. Smo svi povređeni krvavi znojavi, prašnjavi. Na uglu Krunske i Resavske ulice zatičemo vatrogasno vozilo. Tražimo vode. Dok se umivamo, i pijemo vodu gospoda iz centra grada, sa terasa nas gađaju saksijama.
5-ro kolega pada, polupane glave od saksija sa terasa.
Jedan od kolega iz neke druge čete, na sav glas u suzama povika: “ LJUDI ZAR NE VIDITE DA SMO POVREĐENI I KRVAVI, SAMO PIJEMO VODU ZAŠTO NAS GAĐATE SAKSIJAMA?!? GDE SMO MI OVO U SRBIJI ILI BEJRUTU ?!? MI SMO SRPSKA POLICIJA, ZAŠTO NAM OVO RADITE?? Taman što je to rekao, dobio je po sebi kesu punu vode i smeća. Očito mu se stanari centralnih gradskih ulica zahvaljuju na govoru.
Grad je u haosu. Gledamo oko sebe i pitamo se hoće li doći kraj ovome danu??!?
Taman što smo pola sata tu stali. Naređenje plato RTS-a svi.
Jedva idem. Osećam da mi je noga otekla. Ona noga koju je betonska žardinjera pogodila. Krv mi je i dalje na licu. Skorila se. Sunce peče. Hvala bogu poslušao sam Žiku, inače pored svega ovoga doživeo bi i toplotni udar.
Nekako stižemo na plato RTS-a. Ležimo na stepenicama. Hitna nas pregleda. Mene unose na nosilima. Gledam moje. Neki mašu, neki se onako krvavi šale: “ Vidi ga kao P..ka ode a nas ostavlja“ ( smeh). A u urgentnom svi u unifromama. Žandari i MI mi plavci. Nema drugih. Ortopedija i hirurgija najviše posla su imali. Kako me guraju na onom krevetu, vidim Šimuna, pitam ga u šali: „gde ćeš Nindža, gde te vode, a on: “ u P… Materinu gde ću, gde me vode. Vode me na masciofascijalnu hirurgiju. Ja dodajem u šali, ugradi i silikone sad ti to dođe gratis“. Smejemo se obojca, dok nas voze u suprotnim pravcima na onim krevetima.
I kako vole da kažu ljudi iz belih mantila tj medicine hospitalizovan sam bio na hirurgiji i ortopediji.
Sa longetom na nozi i zavojima po licu, čekam druga koji me vozi kući.
Dolazimo ispred zgrade gde sam živeo. Unose me. Moja dva druga. Majka u suzama. Iva i Ana tada su imale 5 godina. Počinju da plaču i pitaju : “ Tata jesi dobjo?!? Tata nećeš umješ?!? Tata jel te boji?! Jubimo mi da pjođe. Tata biće dobjo. Baba nemoj da pjačeš dobjo je tata“.
Ljubim ih i grlim…govorim im: biće tata dobro.. Tata se samo ogrebao na poslu, ne boli me ništa. Sada više nema bola.
Vi ste moj lek.
10.10.2010 godine Moj Beograd je ličio na Bejrut.
Neponovilo se više nikada. Ne doživeo nikad niko ništa slično.
Stajali smo kao tampon zona. Nismo bili ni na čijoj strani.
Mi smo stradali, da ne bi drugi građani bili povređeni.
Naš posao je da obezbedimo sve građane ove države.
MI SMO TAJ DAN SAMO RADILI NAŠ POSAO.
Vladimir Spidi Savić
diplomirani trener borilačkih sportova i veština.
