Naša zemlja, naš narod, naša deca … implementirani u jednu celinu, osnov su bolje i sigurnije budućnosti.
Suočeni smo sa brojnim nepravilnostima, da ne kažemo anomalijama društvenih normi, koje ostavljaju hteli mi to ili ne, danak nad našim glavama.
U sve ukupnom metežu, prioritet i to isključivi, stavljen mora biti na decu, našu decu.
Njihovo pravilno usmeravanje i građenje ličnosti, mora se zasnivati na onome što na prvom mestu, iz kuće mogu poneti , pre svega primerom koji im mi kao roditelji možemo dati.
Kada govorimo o bezbednosti naše dece, sam koren mora poteći od poverenja koje se gradi između nas i njih.
U momentu nastanka problema ili bilo koje vrste nasilja a u čemu prednjači vršnjačko, dete mora u svome ocu ili majci videti glavnog zaštitnika, osobu kojoj se može poveriti bez ikakve bojazni.
Nekoga ko će biti spreman da sasluša pre svega bezazlenu priču, u kojoj će naslutiti problem i blagovremeno odreagovati.
Deca sama po sebi projektuju emocije na potpuno drugačiji način od očekivanog, ma koliko ih dobro poznavali pre svega kao roditelji, svaka nova situacija na njih će delovati potpuno drugačije i samim tim izazvati neki nama potpuno novi i strani način ophođenja, ponašanja i komunikacije.
Šta je poenta? Poenta je prepoznati ili nazreti problem u startu, a to se može jedino punim poverenjem na relaciji dete-roditelj. Pa i u trenutku kada, neka određena priča detetova deluje potpuno besmisleno, na nama je da tada naučimo čitati između redova, osluškivati i posmatrati svoje dete.
Veliki broj studija, tribina i diskusija usmeren je baš ka ovome o čemu pišem. Sve to postaje beznačajno pred stubom, koji se zove „porodica“.
Porodica je kamen temeljac doma koji gradimo, gnezda gde će se naša deca osećati najsigurnije, na nam je da im damo dobar primer, da im budemo kvalitetan uzor, da ih naučimo pravim vrednostima.
Cilj nije izolovati ih od svega, staviti pod stakleno zvono … neke prepreke moraće sami da savladaju. Životna borba kreće od samog rođenja, i postaje sve intenzivnija … ali kada imaju ruku koja ih drži i oči u kojima vide podršku, sigurnost i razumevanje sve postaje daleko lakše. A to deci, samo roditelji mogu pružiti. Imam prilike da navedeno, pojedini nazivaju moralnom obavezom, nas kao roditelja. Velika je to greška, moralna obaveza ne može biti naše dete kome želimo samo najbolje, dete koje grlimo i privijamo na grudi, ne to nije moralna obaveza to je naž život. Deca su naš život!!!
Zaključno sa gore navedenim, u momentima kada nailazimo na brojna saplitanja, ne možemo kriviti sistem, školstvo, zdravstvo, sebe i druge … Verujem da na svakom polju, određenim delovanjem na pravi način i sa najboljom namerom, bilo kao pojedinac ili grupa, možemo dosta toga postignuti.
Da bi ispravili nešto, prvo moramo početi od sebe!!!
Autor teksta:
Maja Raković
