Колико дубоко човек може да падне, а да још увек хода уздигнуте главе? Где се завршава граница људске глупости која данас, у 21. веку, прети да сруши не само морал већ и темеље једне нације? Зашто је потурица увек гора од Турчина? И зашто се та стара изрека тако савршено уклапа у реалност данашње Србије?
Ово су питања која не муче само мислећег појединца – ово су питања на која друштво нема одговор, јер је већ предуго у глувом и немом загрљају политичке апатије и моралне пропасти. Србија данас није подељена – она је распарчана, искрварена и понижена. И то не од стране неког спољног окупатора. Не. Овде је народ покорен изнутра, од стране својих бивших сабораца и својих садашњих издајника.
Лице дволичја у Пударцима
Узмимо, на пример, двојицу житеља Пудараца у Гроцкој – варошици која је некада знала да стоји уз своје, а данас – ко да су јој душе отете. Са једне стране, Саша Мијаиловић – некадашњи опозиционар, човек којем је сам вођа локалних радикала и напредњака својевремено претио „главом на колац“. Данас, тај исти човек, не само да није више у опозицији, већ је постао први међу онима који су га некада гонили (насловна фотографија). Од угроженог до наредбодавца – за само једну деценију.
И не би то била трагедија да је његов пут био пут покајања и помирења – али није. То је био пут личног интереса. Пут Ћациленда. Док се студенти у Београду боре за основна грађанска права, Мијаиловић је тог 15. марта, дежурао у Ћациленду – парадржавној батинашкој испостави режима. Не да би заштитио државу, него да би се додворио сили. За коју цену? За стотинак хиљада динара? Толико, дакле, вреди образ једног опозиционара, толико кошта савест?
А да иронија буде потпуна – Мијаиловић је и даље одборник у Гроцкој. И да није отишао у Ћациленд, његова плата од 40.000 динара не би му била ускраћена. Али није то ствар потребе – то је ствар избора. Изабрао је да стане уз режим, против истине, против младости. Против своје деце, јер и њих чека ова земља после нас.
Ја сам дошао, али где су моји новци?
Друго лице тог истог моралног суноврата зове се Радосав Рака Богдановић. Увек у топлој сенци сваке власти, увек „запослен при ГО Гроцка“, увек мио, увек присутан. За сваког председника – главна мирођија. Али само док се не спомене новац.
На списку донатора који су „добровољно“ финансирали боравак у Ћациленду, појављује се и његово име. Иако тврди да је отишао на позив пријатеља, када се појавио новац, на видело је изашла права намера. Није више била част, није више био позив. Сада је питање – где су моји новци?
Јер када се заћути савест, проговоре динаре. Када изумре храброст, на сцену ступа рачуница.
„Морао сам“ – мантра кукавичлука
На крају, када их питате – „зашто сте то урадили?“ – чућете исту мантру: „морао сам“. Али је ли то стварна нужда или изговор за губитак морала? Данас нико не умире од глади. Данас не морате да продајете душу за сендвич, нарочито када вам рођена браћа воде приватне бизнисе, када ваша породица подржава студенте, када ваша деца верују у нешто боље.
Али не – ви бирате да будете шраф у машини која млати народ, која мрви младост, која гази истину. Ви бирате да идете у Ћациленд док Србија куља од протеста, од бола и понижења.
Колико још можемо да паднемо?
Докле, Србијо? Докле ћемо толерисати оне који нам у лице пљују и убеђују нас да је то киша? Докле ћемо правдање „морао сам“ прихватати као излаз? Када смо то престали да чувамо образ? Када смо престали да будемо народ чојства и јунаштва, и постали народ трговине и подаништва?
Један човек је довољан да покрене зло, али хиљаде су потребне да га одрже. Тај систем о којем сви шапућу и кога се сви гнушају, опстаје само зато што људи попут Мијаиловића и Богдановића пристају да му служе. За нешто пара више. За неку функцију. За неки позив. За празну чашу части.
Мијаиловић и Богдановић нису изузетак — они су правило у систему који награђује издају. Али док год појединац има избор да каже „не“, дотле имамо наду. Оно што ова двојица нису схватила једно је: историја памти издајице. А кад падне завеса, остаће им само стид и празни џепови — као споменик њиховом бесрамљу.
Жељко Маторчевић
Насловна: СНС Гроцка
