Koliko duboko čovek može da padne, a da još uvek hoda uzdignute glave? Gde se završava granica ljudske gluposti koja danas, u 21. veku, preti da sruši ne samo moral već i temelje jedne nacije? Zašto je poturica uvek gora od Turčina? I zašto se ta stara izreka tako savršeno uklapa u realnost današnje Srbije?
Ovo su pitanja koja ne muče samo mislećeg pojedinca – ovo su pitanja na koja društvo nema odgovor, jer je već predugo u gluvom i nemom zagrljaju političke apatije i moralne propasti. Srbija danas nije podeljena – ona je rasparčana, iskrvarena i ponižena. I to ne od strane nekog spoljnog okupatora. Ne. Ovde je narod pokoren iznutra, od strane svojih bivših saboraca i svojih sadašnjih izdajnika.
Lice dvoličja u Pudarcima
Uzmimo, na primer, dvojicu žitelja Pudaraca u Grockoj – varošici koja je nekada znala da stoji uz svoje, a danas – ko da su joj duše otete. Sa jedne strane, Saša Mijailović – nekadašnji opozicionar, čovek kojem je sam vođa lokalnih radikala i naprednjaka svojevremeno pretio „glavom na kolac“. Danas, taj isti čovek, ne samo da nije više u opoziciji, već je postao prvi među onima koji su ga nekada gonili (naslovna fotografija). Od ugroženog do naredbodavca – za samo jednu deceniju.
I ne bi to bila tragedija da je njegov put bio put pokajanja i pomirenja – ali nije. To je bio put ličnog interesa. Put Ćacilenda. Dok se studenti u Beogradu bore za osnovna građanska prava, Mijailović je tog 15. marta, dežurao u Ćacilendu – paradržavnoj batinaškoj ispostavi režima. Ne da bi zaštitio državu, nego da bi se dodvorio sili. Za koju cenu? Za stotinak hiljada dinara? Toliko, dakle, vredi obraz jednog opozicionara, toliko košta savest?
A da ironija bude potpuna – Mijailović je i dalje odbornik u Grockoj. I da nije otišao u Ćacilend, njegova plata od 40.000 dinara ne bi mu bila uskraćena. Ali nije to stvar potrebe – to je stvar izbora. Izabrao je da stane uz režim, protiv istine, protiv mladosti. Protiv svoje dece, jer i njih čeka ova zemlja posle nas.
Ja sam došao, ali gde su moji novci?
Drugo lice tog istog moralnog sunovrata zove se Radosav Raka Bogdanović. Uvek u toploj senci svake vlasti, uvek „zaposlen pri GO Grocka“, uvek mio, uvek prisutan. Za svakog predsednika – glavna mirođija. Ali samo dok se ne spomene novac.
Na spisku donatora koji su „dobrovoljno“ finansirali boravak u Ćacilendu, pojavljuje se i njegovo ime. Iako tvrdi da je otišao na poziv prijatelja, kada se pojavio novac, na videlo je izašla prava namera. Nije više bila čast, nije više bio poziv. Sada je pitanje – gde su moji novci?
Jer kada se zaćuti savest, progovore dinare. Kada izumre hrabrost, na scenu stupa računica.
„Morao sam“ – mantra kukavičluka
Na kraju, kada ih pitate – „zašto ste to uradili?“ – čućete istu mantru: „morao sam“. Ali je li to stvarna nužda ili izgovor za gubitak morala? Danas niko ne umire od gladi. Danas ne morate da prodajete dušu za sendvič, naročito kada vam rođena braća vode privatne biznise, kada vaša porodica podržava studente, kada vaša deca veruju u nešto bolje.
Ali ne – vi birate da budete šraf u mašini koja mlati narod, koja mrvi mladost, koja gazi istinu. Vi birate da idete u Ćacilend dok Srbija kulja od protesta, od bola i poniženja.
Koliko još možemo da padnemo?
Dokle, Srbijo? Dokle ćemo tolerisati one koji nam u lice pljuju i ubeđuju nas da je to kiša? Dokle ćemo pravdanje „morao sam“ prihvatati kao izlaz? Kada smo to prestali da čuvamo obraz? Kada smo prestali da budemo narod čojstva i junaštva, i postali narod trgovine i podaništva?
Jedan čovek je dovoljan da pokrene zlo, ali hiljade su potrebne da ga održe. Taj sistem o kojem svi šapuću i koga se svi gnušaju, opstaje samo zato što ljudi poput Mijailovića i Bogdanovića pristaju da mu služe. Za nešto para više. Za neku funkciju. Za neki poziv. Za praznu čašu časti.
Mijailović i Bogdanović nisu izuzetak — oni su pravilo u sistemu koji nagrađuje izdaju. Ali dok god pojedinac ima izbor da kaže „ne“, dotle imamo nadu. Ono što ova dvojica nisu shvatila jedno je: istorija pamti izdajice. A kad padne zavesa, ostaće im samo stid i prazni džepovi — kao spomenik njihovom besramlju.
Željko Matorčević
Naslovna: SNS Grocka
