ДОБРОДОШЛИ У „ЋАЦИЛЕНД“: Како је Београд постао опаснији од Бронкса, и то у строгом центру

Градоначелник Београда Александар Шапић изашао је пред грађане и, вероватно мислећи да звучи одговорно, потписао капитулацију правне државе.

Његова изјава да „Град Београд ове године неће организовати дочек ни Нове године, ни Српске нове године“ и да ће тако бити све док не буде могао да „гарантује безбедност“, није брига за грађане. То је признање пораза. То је јавна потврда да у Београду више не влада закон, већ закон јачег.

Пише: Жељко Маторчевић

Одрасли смо на холивудским филмовима и документарцима о америчким гетима. Гледали смо те забрањене зоне у Лос Анђелесу или Њујорку, квартове у којима владају банде, где се дилује на сваком ћошку и где полиција улази само у оклопним возилима или – не улази уопште. Али, у тој „трулој Америци“, те зоне сумрака су увек негде на периферији, на маргинама, далеко од пословних центара и државних институција. Тамо се зна: центар је осветљен, уређен и безбедан.

А шта смо ми данас добили у Београду?

Ми смо добили амерички гето, али не на периферији, већ у срцу града. Добили смо језиву инверзију стварности где се зона безакоња налази тик уз Дом Народне скупштине, поред највише законодавне институције ове земље! Добили смо такозвани „Ћациленд“.

Тај ограђени простор, то легло сумњивих лица са капуљачама и фантомкама, постало је држава у држави. То није градилиште, то је утврђење. У том кругу, полиција не да нема овлашћења, него делује као приватно обезбеђење оних који су унутра. Док у оним америчким филмовима полиција – каква год да је – ипак стоји насупрот бандама и покушава да заштити обичног човека, код нас је ситуација перверзно обрнута.

Српска полиција данас стоји раме уз раме са становницима „Ћациленда“. Она не штити новинаре који покушавају да раде свој посао, она не штити случајне пролазнике, она не штити грађане Београда. Не, она својим кордонима и нечињењем штити оне који су унутра – криминалце, батинаше и фаланге режима. Ако вас неко извуче из мрака тог ограђеног простора и пребије, полиција ће, по свему судећи, окренути главу на другу страну.

То је најјезивија тековина владавине Александра Вучића.

Србија је кроз историју имала разне владаре. Имали смо аутократе, диктаторе, људе тешке руке. Али никада нисмо имали ситуацију коју је данас тешко и описати речима, јер нормалан човек пред овим остаје нем. Имамо режим који је институционализовао криминал и сместио га у центар престонице. Створили су парамилитарне зоне у којима Устав Републике Србије не важи.

Шапићево отказивање Нове године није мера опреза. То је порука: „Ми не контролишемо град, контролише га сила коју смо сами пустили с ланца.“

Ово што данас живимо ући ће у историју, али не онако како је Вучић замислио. Неће се памтити по кулама и градовима, већ по овом мраку и „Ћациленду“ у центру Београда. Писаће се о времену када је држава киднапована од стране једне клике, а полиција претворена у саучесника.

Ипак, треба да знају једну ствар. Овај народ је преживео ратове, санкције, бомбардовања и разне тиранине. Преживео је све, па преживеће и ово. А Вучић? Он је хтео да уђе у историју. И ушао је. Сигурно и неопозиво. Само не као градитељ, већ као творац „Ћациленда“ – симбола времена када смо у сопственом граду постали странци, а криминалци постали елита.

Насловна: Илустрација