Какав смо ми то народ када немамо осећај за вапај председника за миром и толеранцијом? Какав смо ми то народ који не разуме његову бригу за будућност и стабилан развој ЊЕГОВЕ Србије? Какви смо то ми непослушни блокадерско-муџахедиски-обојено-револуционарни народ? Какав? Ето, не знам.
Можда смо се променили. Можда смо постали одлучнији. Можда нам је дојадило испирање мозга и константно спиновање. Можда смо се подигли на обе ноге и почели да ходамо усправно. Можда нас је мука натерала од посматрања како говна лете, а племенитост, знање, лепота и интелигенција пузе. Време ће рећи.
Нуди ТВ дуел, па се сетио — без дуела, само разговор. А није могао да не употреби израз „студентско-блокадерским“ представницима са друге стране. Не може да промени ћуд ма колико длаку шишао. Не може да избаци из себе мржњу према свему што му се не клања.
Каже да се седне и да свако покаже своје лице, заборављајући да су због његовог правог лица, лица које се у задњих пар година открило, ови протести настали, трају и трајаће.
Каже да заборавимо ових девет месеци и да се вратимо уназад, како бисмо заједно наставили да радимо на развоју Србије и на њеној будућности. По њему треба да се заборави пад надстрешнице и 16 погинулих. По њему треба да се заборави да је фризерки омогућено да одмах по отварању грађевинске фирме добије милионске, у евриима, послове који су проузроковали да се десе катастрофалне ствари на железничкој станици у Новом Саду.
Да ли треба да заборавимо и ноћно рушење у Савамали и трагедију на наплатној рампи у Младеновцу? Да ли треба да заборавимо све његове изјаве од „видео сам снимак“ до „нема снимка“, или „ко је рушио одговараће“, а онда „ја сам рушио, па шта?“ Да ли треба да занемаримо све његове хвалоспеве о јунацима који ломе вилице, разбијају главе и дижу на хаубе српску младост?
Да ли треба да заборавимо да је срозaо углед скупштине и народних посланика? Да ли треба да заборавимо да је преузео све функције и надлежности владе и да је обезсмислио њено постојање? Да ли да заборавимо да је на места високих функционера постављао полтроне, медиокритете и необразоване? На места директора је доводио роштиџије, контролоре кочница, гипсаре и физиотерапеуте. Конобари су постајали саветници министара. Нема ни једног места које није потиснуто до дна, па и испод дна. Све је обезвредио. Све је срозaо само да би он био велики.
Шта Вучић хоће са овим саопштењем, поготово на овај начин? Зашто сада тражи ТВ „разговор“ када није прихватао ни једно гостовање и ниједан ТВ дуел са било којим представником опозиције откако је постао председник? Зашто му сада треба мир и стабилност и то одмах након велике победе над „обојеном револуцијом“?
Ако смо нешто из историје научили, то је да само они силници који рат губе траже мир и преговоре. Док мисле да побеђују, онда се силе и секу, а када осете да то неће ићи баш тако и када виде да се јавно мњење из околних земаља буди и почиње да постаје критичко, онда невољно траже примирје.
Вучић неће добити оно што тражи јер предуго нам гура главу под муљ и предуго нас дави. Глава је све више и више, и не може сваку да потопи, али то не значи да ће он одједном попустити. Још неко време ће претити са својим керберима, а онда ће постати мала маца.
Мислио је да може да нас оседла, и добро је мислио.
Мислио је да може да нас јаше, и сурово је то радио, али у једном се зајебао. Мислио је да може довека. Нас можда да, али дошле су неке нове, паметније, поносније, образованије и боље организоване генерације . Е, њих неће.
Горан Пекарски
Насловна: Илустрација: Жиг инфо/ вештачка интелигенција
