Kakav smo mi to narod kada nemamo osećaj za vapaj predsednika za mirom i tolerancijom? Kakav smo mi to narod koji ne razume njegovu brigu za budućnost i stabilan razvoj NJEGOVE Srbije? Kakvi smo to mi neposlušni blokadersko-mudžahediski-obojeno-revolucionarni narod? Kakav? Eto, ne znam.
Možda smo se promenili. Možda smo postali odlučniji. Možda nam je dojadilo ispiranje mozga i konstantno spinovanje. Možda smo se podigli na obe noge i počeli da hodamo uspravno. Možda nas je muka naterala od posmatranja kako govna lete, a plemenitost, znanje, lepota i inteligencija puze. Vreme će reći.
Nudi TV duel, pa se setio — bez duela, samo razgovor. A nije mogao da ne upotrebi izraz „studentsko-blokaderskim“ predstavnicima sa druge strane. Ne može da promeni ćud ma koliko dlaku šišao. Ne može da izbaci iz sebe mržnju prema svemu što mu se ne klanja.
Kaže da se sedne i da svako pokaže svoje lice, zaboravljajući da su zbog njegovog pravog lica, lica koje se u zadnjih par godina otkrilo, ovi protesti nastali, traju i trajaće.
Kaže da zaboravimo ovih devet meseci i da se vratimo unazad, kako bismo zajedno nastavili da radimo na razvoju Srbije i na njenoj budućnosti. Po njemu treba da se zaboravi pad nadstrešnice i 16 poginulih. Po njemu treba da se zaboravi da je frizerki omogućeno da odmah po otvaranju građevinske firme dobije milionske, u evriima, poslove koji su prouzrokovali da se dese katastrofalne stvari na železničkoj stanici u Novom Sadu.
Da li treba da zaboravimo i noćno rušenje u Savamali i tragediju na naplatnoj rampi u Mladenovcu? Da li treba da zaboravimo sve njegove izjave od „video sam snimak“ do „nema snimka“, ili „ko je rušio odgovaraće“, a onda „ja sam rušio, pa šta?“ Da li treba da zanemarimo sve njegove hvalospeve o junacima koji lome vilice, razbijaju glave i dižu na haube srpsku mladost?
Da li treba da zaboravimo da je srozao ugled skupštine i narodnih poslanika? Da li treba da zaboravimo da je preuzeo sve funkcije i nadležnosti vlade i da je obezsmislio njeno postojanje? Da li da zaboravimo da je na mesta visokih funkcionera postavljao poltrone, mediokritete i neobrazovane? Na mesta direktora je dovodio roštidžije, kontrolore kočnica, gipsare i fizioterapeute. Konobari su postajali savetnici ministara. Nema ni jednog mesta koje nije potisnuto do dna, pa i ispod dna. Sve je obezvredio. Sve je srozao samo da bi on bio veliki.
Šta Vučić hoće sa ovim saopštenjem, pogotovo na ovaj način? Zašto sada traži TV „razgovor“ kada nije prihvatao ni jedno gostovanje i nijedan TV duel sa bilo kojim predstavnikom opozicije otkako je postao predsednik? Zašto mu sada treba mir i stabilnost i to odmah nakon velike pobede nad „obojenom revolucijom“?
Ako smo nešto iz istorije naučili, to je da samo oni silnici koji rat gube traže mir i pregovore. Dok misle da pobeđuju, onda se sile i seku, a kada osete da to neće ići baš tako i kada vide da se javno mnjenje iz okolnih zemalja budi i počinje da postaje kritičko, onda nevoljno traže primirje.
Vučić neće dobiti ono što traži jer predugo nam gura glavu pod mulj i predugo nas davi. Glava je sve više i više, i ne može svaku da potopi, ali to ne znači da će on odjednom popustiti. Još neko vreme će pretiti sa svojim kerberima, a onda će postati mala maca.
Mislio je da može da nas osedla, i dobro je mislio.
Mislio je da može da nas jaše, i surovo je to radio, ali u jednom se zajebao. Mislio je da može doveka. Nas možda da, ali došle su neke nove, pametnije, ponosnije, obrazovanije i bolje organizovane generacije . E, njih neće.
Goran Pekarski
Naslovna: Ilustracija: Žig info/ veštačka inteligencija
