Економски тигар пред вратима педијатрије у Умчарима: Спотицање о сурову стварност
Данас сам се спотекао. Не о сопствене ноге, не о неки невидљиви камен, већ о нашу колективну стварност. Требало је да се случајно саплетем о парче одлепљене плочице на улазу у педијатрију Дома здравља Гроцка, у амбуланти у Умчарима, па да се тргнем из ове наше свакодневне апатије. Тек тада сам се, заправо, освестио, подигао поглед и видео право стање ствари.
.
Пише: Жељко Маторчевић
.
Оно што ме је највише погодило у том тренутку није био сам тај оронули бетон који се круни под ногама, нити арматура која тужно вири из степеника. Погодило ме је то што смо се на такве ствари – навикли. То нам је постала толика уобичајеност да поред распада сопственог друштва пролазимо као поред турског гробља.
Еј, у земљи „економског тигра“, у златно доба где се наводно гради никад више путева, болница и домова здравља, ја се на улазу у дечју амбуланту уплаших да не пропаднем кроз ону терасу!
Уђем унутра, а тамо слика ништа боља. Отпале плочице стидљиво су прекривене дечјим цртежима, или су рупе запушене неким стиропором, чисто да не дува. Врата од ординације су стара отприлике колико и сама зграда. Зуб времена и влага довели су ту несрећну иверицу до таквог стања да, иако та врата физички постоје у простору, звучно као да их нема. Толико су крхка да се у чекаоници јасно чује сваки дечји плач, свака умирујућа реч докторке, сваки уздах сестре.
И док сам стајао ту, преплавиле су ме емоције. Мало сам био бесан, мало тужан, али сам осетио и огромну емпатију према оном особљу унутра. Тим људима се искрено дивим. Треба радити у таквим условима, сачувати здрав разум и трудити се да све иде нормалним током. Знам да руководство, везаних руку због разних наметнутих правила и недостатка новца, не може готово ништа да уради, а запослени још мање. Они су прави хероји ове наше трагикомедије.
Гледајући ту стару чекаоницу, ухвати ме нека чудна носталгија, па и страх. Вратише ми се слике из детињства. Како и да се не врате, када је инвентар исти као и у време када сам ја био мали корисник ових услуга! Сетих се оних старих, добрих инјекција. Сценарија којима би позавидели и холивудски трилери: једно њих петоро ме држи, ја се ритам и вискам ко магарац, док сестра тамо смирено спрема инјекцију. Држи је увис, нешто лупка прстом по њој, истерује ваздух. А кад крене да прилази… Е, одакле ми та снага тад била не знам, али ту тек креће права дрека. Све ми се чини да сам од сопственог урлања тада оглувео. И дан данас, кад се сетим те тете са шприцем, имам благе трауме.
Једина добра ствар у целој овој причи јесте што је медицина, срећом, напредовала (кад већ зграде нису). Можда су нам и деца мало напредовала. Нема више оних масивних, застрашујућих апарата. Данас им пустите цртаћ на телефону и сви задовољни, прође преглед у миру.
Можда ова моја сећања сада звуче помало смешно, али мој данашњи страх пред оном зградом био је и те како оправдан.
Наћи ће се сигурно дежурни критичари да кажу: „Ето га овај, опет само пише, а ништа не чини.“ Па ево, ја чиним. Дижем глас и остављам писани траг о једној трагедији. А највећа трагедија није у том сломљеном бетону, већ у нама самима. Трагедија је у томе што се не осврнемо око себе, што не отворимо широм очи да видимо право стање ствари, већ слепо верујемо Вођиним речима којима нас, преко екрана, бомбардују и по више десетина пута на дан.
Деца су наша будућност. Због њих вреди поправљати ове степенице, а не због нас оматорелих, или оних којима је једна нога већ у гробу, а друга им клизи по оним истим разбијеним плочицама.
Зато, следећи пут када вам са телевизора буду причали о милијардама, кулама и градовима, прошетајте до Умчара и погледајте улаз у педијатрију. Јер, како наш народ паметно каже:
„Очима се више верује него ушима.“
Аутор:
