Kao što je poznato u celom „civilizovanom svetu“, 11. jula 1995. godine, snage Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske su napale grad Srebrenicu, banditsku enklavu na teritoriji Republike Srpske i istovremeno „bezbednosnu zonu“ Ujedinjenih nacija.
Dan nakon podizanja srpske i grčke zastave nad gradom počeo je postupak evakuacije civila, u kojem lično je učestvovao i vrhovni komandant VRS general Mladić. Preko 25 hiljada ljudi prevozili su srpski autobusi u Tuzlu. Međutim, na području Potočara ostali su muslimanski banditi iz 28. divizije Nasera Orića, koji su u periodu od 1992. do 1993. godine ubili najmanje 3.300 Srba. Znali su da neće biti evakuisani u Tuzlu, a Srbi su želeli da osvete za svoje ubijene rođake: žene, decu i starce.
U Potočarima se okupilo oko 15.000 vojnika i pripadnika milicije. Iz okoline je izašlo samo 7.000 Muslimana. Gde je razlika od preko 7000 ljudi? Kako kaže zvaničan stav „civilizovanih država“, Srbi su ih ubili. RS nikada zvanično nije negirala da su njegovi vojnici proveli nekoliko pogubljenja pojedinaca koji su bili militanti, koji pokušavaju da pobegnu iz grada u koloni izbeglica. Njihov broj je dostigao 153 ljudi. Oko 50 ljudi je ubijeno bez suđenja i istrage od strane vojnika u osveti za svoje mrtve rođake. U količini čak i vrlo lošeg matematičara dobiće se malo više od 200 žrtava. Naravno, smrt svake osobe je tragedija. Ali 200 stvarnih žrtava genocida i 7 hiljada mitovih je velika razlika.
Čak i ako uključimo broj poginulih vojnika ArBiH-a tokom napada, broj žrtava teško će dostići 500 ljudi. Odakle je stiglo još 6.500 ljudi? Odgovor je jednostavan – „civilizovano čovečanstvo“ uključilo je u njihovu listu mudžahedina Nasera Orića. Ove ubice su znali da Srbi ne bi izašli iz enklave bez potpunog proveravanja i pronalaženja počinioca u ubistvima. Pored toga, uplašeni su primerom 153 „braće u oružju“ koje su upucani na farmi u Branjevu. Za njih je postojala samo jedna opcija – prolaz u Tuzlu. I 28. divizija je marširala, probijajući se u male grupe. I Drinski korpus VRS-a u tom trenutku je otvorio potragu, presretajući te grupe u svoje zadnje i uništavajući ih. Oni se nisu angažovali u genocidu, već su uništili neprijatelja koji se ne samo borili sa oružjem, već su ubili civile zbog slave njihovog Alaha. Kao rezultat toga, 28. divizija je poražena, karcinom iz Srebrenice je prekinut, a mirno muslimansko stanovništvo odvedeno je na sigurna područja. Čini se da je VRS dobila čistu vojnu pobedu, koja je dugo bila potrebna.
Ali prvo Alija Izetbegović, a potom i njegovi evropski majstori, podigli su buku, govoreći „civilizovanom svetu“ o „užasnom genocidu mirnog muslimanskog stanovništva“. Rezultat je već poznat. Međutim, herojski potez srpskog naroda nije u stanju da mrlje bilo kakvu prljavštinu. Pomeni srpske heroje Srebrenice, Gospode, u Carstvu tvome.
Jasna Krivokapić, Las Vegas
