Idu izbori. Počinje predizborna nervoza do duše ovi izbori nemaju onaj žar koju su nosili neki predhodni. Nekako je mirno. Kao da se izborni rezultati već znaju, kao da je sve dogovoreno.
Nekada smo se delili na Titoiste i Staljiniste, na partizane i četnike, na komuniste i buržuaziju, i tako sve do današnjeg dana kada je pluralizam dostigao najvišu tačku i dao nam slobodu odlučivanja ali i slobodu kritikovanja. Danas se delimo još i na prozapadne i proistočne, eurofanatike i euroskeptike. Neke stranke se svojom kampanjom više obraćaju i dodvoravanju zapadu nego srpskom glasaču, kao da već znaju ko je bitniji faktor.
Onima koji se ne sećaju 1999 i bombardovanja, njima zapad deluje kao obećana strana sveta. Zarad svojih uverenja, da ne kažem ambicija, zaboravljaju Košare i Paštrik, Aleksinac, Grdelički voz, Surdulicu, Varvarin ili žutu kuću. Zaboravljaju Milicu iz Batajnice i druge male Milice širom Srbije.
Mazohistički krivimo sebe jer smo izazvali snagatora da nas prebije. Sada se umiljavajući izvinjavamo, a brat Đura nam polako, natanane, oprašta što nas je tukao, ali i to samo pod uslovom da priznamo Kosovo pa makar i pro forme.
Mora se priznati da smo svi mi okrenuti ka zapadu i da smatramo da nam odgovara njihov standard. Pretežno svi vozimo zapadne automobile, nosimo farmerke, gledamo prekoatlantske filmove i prihvatamo sve što dolazi sa te strane sveta. Niko od nas ne mrzi zapad i zapadne vrednosti. Želje i ambicije su nam orijentijane prema zapadu ma kako to mazohistički izgledalo.
Volimo da odemo u Njemačku, da radimo za 1500€, da platimo stan, hranu i da pošaljemo kući 500€. Kod kuće to potroše, a šta bi drugo, i gde si bio… Nigde.
Sa druge strane Rusiju doživljavamo, kako to mnogi vole da kažu, kao majku. Rusija nas nikada nije napala. Rusija nas nikada nije bombardovala, čak šta više Rusija nas je oslobađala. Malo je poznato da nikada srpska vojska ne bi stigla na Krf da Rusija nije zapretila, da ako nam se ne daju brodovi za prevoz srpskih trupa i ranjenika, da će Rusija zaključiti separatni mir sa Nemcima, i gle čuda, Briti se složiše. Nerado, ali moraše. Oktobar 1944. Rusi oslobađaju Beograd, a saveznici ga pre toga ravnaju sa zemljom. Prvo je to radila Nemačka 1941. a saveznici u dva navrata 1944. I pored toga, malo nas ide na rad u Rusiju, malo nas vozi ruska vozila ili prati rusku modu.
Srbija u unutrašnjoj politici grca, tone polako. Ekonomija je u stagnaciji ali u medijima se stalno pojavljuju nekakvi istorijski uspesi. Konstantno napredujemo poput tigra u džungli, ali u finansijsko – ekonomskom smislu taj tigar nema ni zube, ni kandže. Od opreme ima samo pruge. Srpski radnik radi za malu platu i jedva satavlja kraj sa krajem. Naravno to je samo realnost našeg življenja ali ako gledate televiziju i pratite neke medije koji prikazuju fikciju, naravno ne svi, pomislićete da ste samo vi nesposobni i da je beda samo kod vas a da ostatak Srbije živi u svetu meda i mleka. Zbog toga i nemaju svi mediji nacionalnu frekvenciju jer bi se abar o carevoj golotinji mnogo brže proneo.
Srbija je kadrovski osakaćena a kad to kažem ne mislim da kod nas nema kadrova. Ima ih, nego sam mislio da je kadriranje i postavljanje ljudi na sijaset ozbiljnih funkcija nekako čudno. Kada kadrirate u svojoj stranci onda to nije ni toliko bitno. Nema veze da li ti ljudi dolaze iz nestranačja ili neke druge stranke. Važno je da oni znaju da treba da rade za stranku. To da li oni dolaze u vladajuću stranku listom iz G17+ ili iz redova funkcionera DS-a, to nije bitno, ali kada te ljude pored svojih slepo poslušnih, nesposobnih, ili polusposobnih, postavljate i nedržavne funkcije, a do juče ste te iste etiketirali kao lopove i krivce za sve loše što se dešavalo u Srbiji, onda to postaje problem za državu. Tako smo i dobili likove koji misle da je Isus rođen na Dan Zaljubljenih ili one kojima je zahvaljujući institucijama omogućeno da imaju „duboku penetraciju u narod i građane“.
Punu deceniju usporeni napredak Srbije svaljuje se na „lopove iz bivšeg režima“ a sada ti isti „lopovi“ postaju nosioci politike SNS i perjanice na državnim funkcijama. To mi liči na potez očajnika, doduše svaki potez koji aktuelna vlast čini liči na pucanje u sopstvenu nogu. Štrajk zaposlenih u Pošti je poslednji u nizu na kojem se pokazuje arogancija i surovost ove vlasti. Totalno ignorisanje legitimnih, legalnih i nadasve poštenih zahteva radnika. Zaboden je prst u oko Beograđanima koji su tražili ukidanje „zadruge“ formiranjem i expresnim emitovanjem novog rijalitija pod nazivo „elita“.
Glasovi se kupuju davanjem milostinje t.j. izdvajanjem jednokratnih pomoći od po 100€ za različite kategorije. Psihološki se stvara osećaj nemoći a ujedno i zahvalnosti prema spasiocu . Niko da se seti da je za taj iznos mogao povećati godišnje primanje. Po 10€ mesečno više. Da li to ima svoj kraj? Da, ima.
Šta se dešava sa pregovorima o Kosovu? Naš predsednik ide i pregovara iako to nije posao predsednika države. To je posao predsednika Vlade, ali predsednik Vlade nam je takav kakav jeste, pa je normalno da mu se ne sme dozvoliti da pregovara. Čemu služi predsednik vlade koji ne sme ništa? Služi da zamuckujući hvali njegovo visočanstvo i veliča njegov rad, trud i zalaganje. Da se bezgranično divi požrtvovanosti i predanosti u marljivom isticanju njegovih vrlina koje su do sada bile nedokučive mozgu običnog smrtnika, pa narod tj. glasača treba prosvetliti.
Dolaze nam belosvetski političari. Od Eskobara, Ursule, Lajčeka i ostalih i posle svakog susreta, na zajedničkim konferencijama, oni jasno i glasno kažu da Srbija mora priznati Kosovo i da je to dogovoreno u Ohridu. Naš predsednik priča da smo za razgovore i dijalog. Srbija je za kompromis. Shvatam to i pozdravljam takav pristup jer Kosovo je deo Srbije i to piše u Ustavu RS, ali zašto se to ne kaže otvoreno pred njima? U oči? Zašto se pred njima ne kaže da Srbija neće priznati Kosovo i da ništa nije ni dogovoreno, kamoli potpisano u Ohridu?
Čemu posle izjave Premijera da je Vučić teškom mukom uspeo da nas spasi sankcija i da je natčovečanskim trudom i zalaganjem … uradio… ŠTA?
Ne verujem da su se Evropski izaslanici uplašili pa odustali. Ne verujem ni da su naseli na neku našu priču. Njih interesuje samo nezavisno Kosovo, ma koliko ta tvorevina bila protiv međunarodnih zakona jer sila zakone pravi. Da, ta ista Evropa u koju su okrenute naše oči kao u spasioca. Gledali smo mi u njih i 2000., i 2012., pa ih gledamo i 2023.
Šta smo to drugo dali, ili na šta smo pristali, pa sankcija nema?
Dobro znamo da Evropa gleda samo profit i interes. Neoliberalizam u koji mi srljamo je pogubna stvar, ali izgleda dok nas to ne bude pogodilo po sred čela, nećemo shvatiti.
Ako hoćemo u EU moramo priznati Kosovo kao nezavisnu državu i moramo uvesti sankcije Rusiji.
Rusija nam je jedini „prijatelj“ koji od nas ne traži ništa. Ne uslovljava nas i nema ništa protiv da uđemo u EU, ali šta mi dobijamo ulaskom u EU?
Kakav je status članica EU? Oni koji malo prate znaju da u EU postoje nepisana tri prstena po utucaju, moći i statusu. Nemci i Francuzi su u prvom, a u ostala dva su se rasporedile ostale članice. Nutela nije ista za Nemačko tržište ili tržište Poljske. Ariel je različit u Nemačkoj od onog u Mađarskoj. Sva roba se razlikuje u zavisniosti od statusa koji dotična država zauzima u nepisanom pravilu EU. Diskriminacija je jasno vidljiva. Segragaciju možete videti i na tablama na graničnim prelazima gde jasno piše na jednoj tabli „Državljni EU“ i na drugoj „Ostali“. Odmah podela i drugačiji odnos.
EU je nešto što je nastavak ideje o objedinjavanju zemalja Evrope. Nije uspelo u prvoj polovini XX veka vojno pa se prešlo na alternativu, prvobitnu ideju, ekonomski. Ideja je prvi put promovisana 1937 u Minhenu kao „Evropski Ekonomski Prostor“od Atlantika do Urala i predviđeno je da postoji jedna zajednička moneta i brisanje granica između država. Lazanski je pre 8 godina odlično o tome govorio i to možete pronaći na Youtube.
Hrvatska je pod parolom samostalnosti započela građanski rat da bi se odcepila od SFRJ i da bi bila nezavsna i slobodna, a onda je uskočila u EU i izgubila nezavisnost. Zakone je uskladila sa zakonima koje propisuje Brisel (čitaj Nemačka). Ima obavezu zajedničke spoljne politike. Da li je to nezavisnost? Nije! Za sve što hoće moraju da pitaju.Hrvatska je izašla iz države u kojoj je bila konstitutivni faktor. Bila je deo 6. vojne sile u tom trenutku. Imala je svog komandanta avijacije i pregršt generala. Imala je uticaj u donošenju odluka i biranju funkcionera zajedničke države. Imala je svog predsednika i federalnog premijera i šta je uradila …? Ušla je u NATO i sada grca sa obavezama izdvajanja od svog nacionalnog prihoda za potrebe alijanse. Slovenija isto. Crna gora takođe. Makedonija je na referendumu rekla „Ne“ u NATO ali NATO ih usisao. Ko „šiša“ volju građana. Da li tome mi stremimo? Da li treba da žrtvujemo svoju nezavisnost da bi skinuli jedne a da nam nametnu druge i da nam drže predavanja o demokratiji i nameću svoje ideje koje više liče ne neokolonojalozam nego na iskreni partnerski odnos. Ta demokratija nam je već zabranila da sami pravimo rakiju, da kuvamo slatko. Ajvar nije više naš nego slovenački. Bubamare imaju više prava nego roditelji u vaspitavanju dece. Nastavnici su nemoćni. Slobode nam donose devijacije pa ćemo se uskoro početi izjašnjavati kao mačke. Deca će nam mjaukati na časovima a roditelji će tražiti da nastavnici ispituju decu na mačećem jeziku. Oni koji prate devijacije u svetu znaće o čemu govorim. To se već dešava tamo negde gde stremimo.Tužićemo roditelje što su nas doneli na svet a nisu nas konsultovali. Tražićemo doživotno izdržavanje jer nam je život dat bez našeg pristanka, pa sada moramo da se mučimo i radimo. Registrovani manijaci će se izjasniti da su žene i ići će u ženske WC-e. U ludnicama nećemo imati više Napoleone jer njihovo pravo je da budu to što misle da jesu.
Ako su slobode otišle toliko daleko čemu onda zakoni?
Zakoni će služiti da štite vladajuću kastu od plebsa i novonastalih anomalija. Slobode će nam praviti sve veće razlike. Uvećavaj slobode, pa ćeš videti kolika je mašta ljudi. Pojaviće se oni koji će se izjašnjavati kao psi ili lavovi pa ćemo se klati po ulicama jer oni koji su se izjasnili da su mačke i ovce su plen … to su naša prava a za životinje zakoni ne važe.
Da li tome stremimo?
Izbori? Izbori su najmanji problem. Otići će ovi što su nekada već odlazili a doći će ovi što su nekada već bili.
Pitaju ljudi za koga glasati?
Glasajte po svojoj savesti. Kako one babe kažu glasaćemo za AV jer nam je dao po 20 000. Spasao nas jer nam deca nemaju posla a fabrike zatvorene. Sve je poskupelo. Beda nas stisla i da nije njega mi bi pocrkale. Ima logike, zar ne? Pa glasajte.
Goran Pekarski
