Izbori su raspisani i kreće trka , da ne kažem ludnica. Sada će se obelodaniti svaka nepravda, na videlo će isplivati sve akumulirane nervoze i razotkriće se sve psihoze. Jedni će se boriti da ostanu, a drugi da dođu, mada ovi što bi da dođu već su nekada bili a ovi drugi, koji jesu, već su jednom odlazili. Znači iskustvo, u obe varijante, i sa obe strane, postoji.
Vlast ističe investicije i forsira obećanja pokušavajući da zatrpa osionost i bahatost , a često i nekompetentnost svojih kadrova a opozicija nestrpljiva, maštovita u iskrenim napadima ali i u širenju brzih dezimformacija, pogotovo po pitanju priznavanja Kosova i sve to samo sa jednim ciljem , da ovi odu.
Vlast i njen vođa traže apsolutnu veru sa jasnom željom da vera po definiciji sadrži sve odlike dogme. Ne sme biti sumnje jer ono što je urađeno, to se vidi , a ono što je obećano ne mora baš da se vidi. Dovoljno je da se veruje.
I jedni i drugi, u svom političkom postojanju, radili su stvari zbog kojih se danas „ponose“. Doduše svako u svoje vreme. Na primer, otvaranje Prokopa. Oni davni, a sadašnji pretendenti, otvaraše ga jednom, ali ovi sadašnji, otvaraju ga skoro svake godine, kvadrat po kvadrat. Oni ranije, ne otvaraše kilometre auto-puta, ali zato ovi sadašnji, otvaraju svaki kilometar posebno u već dosadnoj proceduri vožnje kabrio –busom uz patetično, naizgled neobavezno obraćanje predsednika i skromnog pokušaja premijerke da ostavi utisak politički stasale osobe. Svaki metar auto puta kojim je prošao taj igrokaz, u takmičarskom zanosu Tome, Malog, Gorana, Ane, pokriven je hvalospevima i divljenju prema viziji i odlučnosti našeg predsednika. To su kadrovi koji se traže.
Neki sa iskustvom, a neki iz fioke, ali i jedni i drugi u istoj ravni i sa istom namenom.
Namena prizemna ali prihodi nebeski. Kadrovi iz fioke su još i dobri, manje ih je, ali zato je mnogo više onih, kako bi naš narod rekao, izvučenih sa dna kace, širom Srbije.
Jedni tvrde da je ovaj poslednji period bio period propadanja kvaliteta i paralelno sa time nastupio je period cvetanja mediokriteta. Vlast nasuprot tome tvrde da su „kadrovi“ odabrani po posebnom modelu i da nisu mogli bolje poslužiti svrsi.
Svrsi?
To je ono što i izaziva podozrenje. Brigu. Da služe „svrsi“?
Svrsi, a ne građanima?
Svrha ovih na vlasti je opstanak na samoj vlasti, a za opstanak je potrebna bezrezevna poslušnost i apsolutna vera nižih vertikalnih instanci. Od premijera, ministara, gradonačelnika, predsednika opština pa sve do onih malih ugovorom vezanih za privremeno zapošljavanje. Tako opet dođosmo do dogme.
Svrha im je poznata a i sa model odabira se iskristalisao. Veći deo njih nije dorastao poziciji. Prihvataju prliku koja im se ukazala bez razmišljanja da li su, obrazovno, intelektualno ili bar iskustveno dorasli. Čast pojedincima u malom broju.
Njima se izvinjavam jer je jasno da se i u ovom kukolju može pronaći i malo žita.
Poneko zdravo zrno.
Ova većina funkcionalno nesvesnih , u gramzivom saznanju da su postali to što jesu zahvaljujući metodi odabira zasnovanoj po principu “ što gore to bolje “ , ćute i bezpogovorno šire misao i ideju za koju ne znaju ni koja je, ni gde vodi. To očigledno njima nije ni bitno jer da mogu da razumeju, ili ne bi hteli biti tu gde jesu, ili ne bi bili ni izvučeni na svetlost lutkarske pozornice.
Kreće optuživanje. Vlast će kritikovati opoziciju , sa jasnim i neupitnim prezentovanjem dokaza, da je opljačkala ovu zemlju pre dvanaest godina.
Verbalnih dokaza gomila a materijalnih dokaza nula jer, pretpostavlja se da ih je bilo , ili da ih ima, valjda bi ih ova prepoštena vlast uhapsila, procesuirala, i valjda bi to dovelo i do neke presude.
Jedni viču „opljačkali ste“ a drugi viču „pljačkate“. Ispada da je na političkoj sceni sve sam „lopov do lopova“ a tužilaštvo … ništa.
Ne diraju ni jedne ni druge. Valjda tužilaštvo traži neke materijalne dokaze. Očigledno ih do sada nije bilo a da li će ih jednog dana, kada se i ovo carstvo uruši, biti, videćemo.
Možda će novi-stari igrači naći neki dokaz protiv ovih sadašnjih ili će se sve ponavljati nanovo i beskonačno uz cirkularnu retoriku optuživanja i pretnji.
Ovi izbori, pogotovo beogradski, pokazaće kakva je informativna kultura birača i koji se mediji koriste kao prioritetni za donošenje stava i opredeljenja.
Da li više ide ka medijski tradicionalno-informativnom ili ka medijski digitalno-informativnom načinu prikupljanja informacija.
Opozicija nije imala mogućnosti korišćenja tradicionalnog načina prenošenja informacija kao što su štampa i gostovanja na nacionalnim televizijama, iako vlast optuzuje RTS da je „žuta televizija“.
Žuti nisu mogli na „žutu“ televiziju, a na onu ružičastu „objektivnu, nepristrasnu u edukativnu“ televiziju koja je specijalizovana da od socijalnih i kulturoloških margina brzo i lako stvara farmere, zadrugare, a sad i“elitu“ Srbije. Na nju, nisu pozivani, valjda zbog boje.
Ružičasta i žuta kombinacija nije kombinacija koja šalje poruku snage i čvrstine,
više je to neka, po meni, „meka“ kombinacija ljubavi i ljubomore.
Možda sećanja na strast od 2000.- 2012. ili ljubomoru zbog osećaja zaboravljenosti do današnjeg doba, ali neka ih to ne brine, ružičasta je prilagodljiva boja.
Odlično se uklapala sa crvenom u strasnom zagrljaju, pa ludački sa žutom, ali zbog mekoće, lako i brzo je otišla u zagrljaj trobojnoj. Međutim, ako ružičasta oseti, a osetila je, tražiće pomirenje sa žutom, pa makar i preko neke ambasade jer bolje išta nego ništa. Ljubavi se u boju ne gleda.
Posle protesta Beograđana da se zabrani rijaliti i da se ukine zadruga, kako bi se Srbija sačuvala od devijacija i nemorala, servira se novi serijal pod nazivom „elita“. To je klasičan dokaz osionost i izrugivanja građanskim zahtevima.
To je još jedna kap koja preliva čašu pokazujući svu karakternu devijaciju, sav ekstremni ego, svu bahatost vlasti koja je spremna da svoju zemlju odvede u kulturološki i moralni sunovrat, samo zato sto su se građani drznuli da protestvujući „prete“ onome „kome se ne može pretiti“.
Možda narod sada želi da se reši jedne muke , pa makar, i sa nekom starom mukom.
Mukom koje se jednom već rešio pa misli lakše će sa njom. Hoće li?
U međuvremenu sistem informisanja se mnogo promenio, pa se do istine, ali i do laži, brže dolazi. Informacije brže nalaze put do onih promućurnih, ali i do onih lakovernijih, do onih sa već utvrđenim stavom, ali i do onih čije mišljenje tek treba da se formira.
Digitalna medijska kultura je savremeni način širenja informacija ali i dezinformacija. Društvene mreže su nosioci takvog načina komuniciranja. Na taj način opozicija stiže do jednog dela naprednijeg glasačkog tela. Naprednije ali ne i „naprednog“.
To „napredno“ pokušava da obesmisli pristup širem auditorijumu preko organizovane mreže botova ali to je jedini način medijskog proboja i borbe onih koji su uskraćeni za korišćenje tradicionalnog načina koršćenja medijskog prostora..
Počelo se sa prikupljanjem potpisa podrške za izborne liste. Prva stvar koja zapadne za oko su lična promovisanja i fotografisanje prilikom davanja potpisa. Ta foto ceremonija dokazivanja ima za cilj slanje poruke o ličnom angažovanju, divljenju i ljubavi prema reči i delu onoga ko je krojač njihove sudbine. Poruka „vidi, ja sam potpisao“ je čista gluma sa jasnim ciljem da svoj gluteus zadrže tamo gde su mu već napravili ležište. Zna vođa da će oni potpisati, zna vođa njihovu ćud i zna da oni i nemaju kud. Zna, jer da ne zna kakvi su, ne bi ni bili tu gde jesu.
Šta se nudi na meniju za 17.decembara?
Kao specijalitet kuće, mešano.
Nekoliko koalicija i puno lidera. Novih likova nema. Svi su, manje ili više, poznati. O svima pretežno sve znamo. Znamo da su mnogi bili u „ljubavi“ pa su se „odljubljivali“. Znamo ko je s kim bio u “ braku“ i ko se od koga „razveo“.
Poznato je ko je za koji tim igrao, pa promenio dres.
Mnogo je tu DS-ovaca, Radikala i DSS-osovaca koji su u raznim prelaznim rokovima pristupili drugim timovima. O „G17+“ da i ne govorimo, prisutni su u svim timovima mrzeći ono što su bili. Možda su nazivi timova promenjeni, možda je boja dresa drugačija, možda je izmenjena retorika, ali svi znamo ko su i gde su bili. Tajne nema.
Manje upućeni bi na ovo rekli da tu ne postoji doslednost i pogrešili bi. Doslednost postoji. Doslednost političkih partija i pojedinaca se ogleda u cilju dostizanja vlasti. Konačni cilj odredjuje doslednost. To se nije promenilo ni kod jednog od ponuđenih lidera.
Principijelnost je nešto drugo. Nedostatak principijelnosti u neprincipijelnim koalicijama je stvar za diskusiju, ali ako je ostala doslednost korišćenja svih sredstava ka ostvarenju cilja, a to je vlast, onda dolazimo do one „Cilj opravdava sredstvo“ i svi su dosledni u tome.
Pre nego što su izbori i najavljeni, oni su očekivani.
Diskusije, licitiranje i prognoze se uveliko prave.
Odmah se krenulo sa teorijom da je Beograd već završena stvar.
Opoziciji Beograd, a Vučiću Parlament.
Ana u Ameriku, a Dačić za premijera.
Kad se ovo ovako sroči i kada se pogledaju aktivnosti stranaka na terenu, kada se pogleda ko su kandidati za određene pozicije i ko su mogući poslanici i gradski odbornici, možda ovo i ima logike. Naslućuje se ko ne želi borbu i ko ne želi mesto gradonačelnika. Sve to liči na međustranačku trgovinu.
Kako će se ovo završiti i da li je ovde nešto dogovoreno? Da li postoji neki nalog, diktat ili slobodna volja, znaće se vrlo brzo. Sve će biti jasno do Nove godine ali jedna stvar je jasna, dekadencija SNS kao političke stranke je počela pre dve godine i njen kraj je izvestan.
Pad će se desiti.
Pre ili kasnije.
Kako bi jedan naš sveštenik rekao:“Jeste I BIĆE”.
Goran Pekarski
Narodni poslanik u dva saziva
