Toliko je čađilo da je na kraju crnilo i izbilo. To je dobro. Treba sve izbaciti iz sebe. Treba rasteretiti dušu. Dosta više foliranja. Dosta višegodišnjeg osećaja manje vrednosti i frustracija. Dosta je sa time da uvek budeš iza Gorana. Vreme je biti svoj. Postati neko pa makar i na mikro planu. Treba biti drugačiji. Poseban. Probao sa oblačenjem. Karirane, tesne, pantalone, marama oko vrata ali Grocka ga odbacila. Odbacila kao strano telo.
Kaže da sam Čovićev „kućni ljubimac“. Nema u tome ništa loše. Čović je bio potpredsednik vlade, predsednik koordinacionog centra i predsednik stranke. Ko je bio moj kućni ljubimac? Ko se odazivao na moje „zvižduke“? Kome sam opraštao greške i „kopy paste“ igranje pravom. Kome sam oprostio kada je pogrebno preduzeće u osnivačkom aktu nazvao „Budućnost“ Pa njemu. Rekao sam mu samo ispravi i da se skoncentriše drugi put ali eto, ujeda. I treba. Da sam se imao manje prijateljski i zaštitnički odnos, da sam mu stavio korpu na vreme ne bi mogao. Sad je kasno. „Poraslo dete osamostalilo se“. Žao mi je što je dozvolio da ga kompleksi i loše rasuđivanje dovede u situaciju da kvari dobar odnos sa mnom ali umalo nije upropastio sve i na drugom polju, pa onda ne treba da me čudi što ga kvari i sa mnom. Meni je uvek bio nekako simpatičan. Kao neko veliko dete. Nedorastao a izrasla brada. Kontradikcija. Ozbiljnog izgleda i neozbiljnog ponašanja.
Šta god da radi i da piše mora sebi da prizna da je uvek, u politici, bio iza mene. Koliko god da ga to boli, ja sam mu uvek bio ili predsednik, ili šef. Koliko god da to negira, to je tako. Koliko god da se muči u politici ne bi li postao nešto moraće da prihvati da će uvek biti iza mene. Bio i biće. Moj predlog, ono što sam mu govorio i u Snagi Građana, i u Novoj Srbiji, i prilikom traženja sebe kod Belog, Saše, Dušana ili Sergeja, drži se advokature i mani se politike jer platu ti je jedino Goran omogućio. Svuda si ostalo bio volonter. Pardon i u DS si primao platu dok ti nisu ponudili da daš ostavku ili da te izbace. Svi se sećamo rečenice sa kojom si odbio ponudu. Pokušaću da je citiram “ nikada nisam imao ovoliko para, vozim službeni auto i nikada nisam ovoliko ….(znaće oni koji pamte šta je rekao) kao sada i ne pada mi na pamet da dam ostavku“. Zbog te rečenice nikada nisi mogao da postaneš ništa više jer je to tvoj ideal i razlog bavljenja politikom. To je ono nezrelo i dečačko u tebi. Zbog toga sam te uvek držao na margini i verovatno si mi to zamerio ali nisam smeo da te pustim ni do službeno auta a kamoli do nečeg drugog. Jednom pustio i ti pobeže. Samo platu sam ti davao i to onda kada nije bilo privatne prakse. Smatrao sam da i ti treba da jedeš. Sada vidim da si se najeo pa grizeš ruku.
Oprosti mi što što ti nisam pružio više. Možda bi to više uticalo na tebe. Možda bi bio zreliji i bolji čovek. Možda ćeš to i biti jednog dana a do tada, igraj se. Snimaj selfije ispred zgrade opštine. Luduj, a kad budeš hteo opet da grizeš, pružiću ti ja ruku.
Goran Pekarski,
reakcija na tekst „Nemanja Todorović: Moj drug iz demokratske stranke“
