– Moram priznati da komentari pojedinih mojih poznanika, drugova, a jednog smatram i više od druga, u trenutku njihovog emotivnog jada i evidentne frustracije, malo mogu i da me zabole.
Zaboravljaju na sve što se ikad ranije dobro desilo. Zarad želje da, u jednom trenutku, budu primećeni, bez prethodnog razmišljanja o svojoj bezgrešnosti iznesu svoje opaske, a možda i lupe. Svako svakom može naći zamerku, ali nije na odmet prethodno stati pred ogledalo, pogledati se i razmisliti pre nego što reč krene u javnost. Kaže momčina da zna da se ime piše velikim slovom. Verujem da, da zna i da je namera sa malim veoma jasna. U tom „malom“ i jeste problem. Kompleksi su čudo. Želja da se postane lider i da se kopira neko, pa makar i taj kome je namenio malo slovo, je velika. Sećam se , ne tako davno, kada se zaklinjao, obećavao, da nikada neće napustiti SPO dok je Vuk Drašković živ. Možda se varam ali Vuk je , na sreću njega i njegove porodice, živ ali sada su neki drugi pokreti u igri. Nema veze koji bitno je da se neko ubaci u neku strančicu i eto lidera. Sa pozicijom lidera dolazi valjda i pravo da se stavlja u istu ravan sa drugima. Da kritikuje, da bude ciničan i sarkastičan. To me podseća na Danik-Krugerov sindrom. On koji pokazuje nivo samouverenosti kod neznalice i kod eksperta u odnosu na obrazovanje i iskustvo.
Ovaj drugi komentar me je više iznenadio. Valjda zato što je došao od nekog ko je sa mnom proveo više vremena i duže sarađivao. Bili smo zajedno u DS, Snagi građana i poveo sam ga sa mnom u gradski odbor Nove Srbije. Cenim njegovo obrazovanje i stručnost ali i prihvatam sve njegove mane i nesmotrenosti. Mislim na greške oko izbornih lista, u dva navrata, zbog kojih smo morali skupljati potpise ponovo. Nisam mu zamerio. Reč mu nisam rekao jer dešava se. Koristi u svom komentaru reč dostojanstvo. Šta u ovom komentaru uopšte treba da znači ta reč. Primedba. Konstatacija da ga nemam. Da nisam uspeo da steknem ni malo dostojanstva? Kako ga steći?
Možda se ono stiče tako što te izbace iz DS pa ga ja primim u grupu građana. Možda je dostojanstvo kada te onaj koga prozivaš stavi da budeš savetnik sa velikom platom. Možda je dostojanstvo kada kreneš u vojsku pa te prozvani vozi a usput ti ispunjava zahteve gde ćemo sve da svratimo i kod koga. Možda je moj nedostatak dostojanstva u tome što sam mu dodelio službeni auto sa kojim je pobegao u inostranstvo bez najave i dozvole. Možda sam nedostojan jer sam razumeo njegovu potrebu da nas napusti posle gubitka vlasti. Da se ponudi Dušanu Petroviću i Zajedno za Srbiju . Razumeo sam i kada je je tesno sarađivao sa SDS-om Borisa Tadića. Nije mi smetalo da bude sa mnom u Novoj Srbiji. Nije mi smetalo, valjda zato što nemam dostojanstva, kada je radio kampanju za Belog Preletačevića. Ko sam ja ovako nedostojanstven da mu zamerim kampanju za Sašu Jankovića i ulazak u Pokret slobodnih građana. Nisam razumeo njegovu oduševljenost Sergejom, ali nisam komentarisao po društvenim mrežama, valjda zato što nemam dostojanstva, ali zato on , prepun dostojanstva, odluči da uđe u trku za predsednika gradskog odbora Slobodnih građana i ako na 15 članova opštinskog odbora dolazi jedan delegat. On onako dostojanstven imao je samo jednog delegata , znači 15 članova. Nisam ja tog nivoa dostojanstva da izađem na izbore, da se igraju sa mnom, da me nameštaju i foliraju, navlače i da mi rade iza leđa i da ne osvojim ni jedan mandat a da ćutim. Nisam takvog nivoa, ali očigledno „moj drug“ jeste.
Žao mi je što mu se to desilo ali nije hteo da sluša. Rekao sam mu da nikada neće biti lider, bio dostojanstven ili ne. Neće jer nema to u sebi. Dobar je pravnik i ako pokazuje simptome da je loš čovek. Žao mi je ali tu mu ne mogu pomoći i zato neka se drži onog Boškovog. Istog su ljudskog nivoa. Sledeći put pred ogledalo. Prvo malo samokritike i pitanje, šta sve može da se iznese na ovaj način kada nekog kritikuješ i ne očekuješ odgovor. Neka mi veruju. Može mnogo. Neka se čuvaju krize srednjih godina jer ona je opasna i po karijere a i po sve ostalo. Hormoni su čudo, rekao je Goran Pekarski.
