Imamo predsednika kojeg niko nema. Čovek jedinstvenog stava i razmišljanja. Ono što on zamisli, to se njemu i ostvari. Veliki čovek, velik skoro dva metra, doduše kod kuće, ali u gostima se uvek nekako skupi, odnosno, kako bi Vojvođani rekli, ušora.
Valjda mu ne prija da menja sredinu, nadmorsku visinu, jer to utiče na njegovu grbinu i koeficijent upotrebljivosti. Valjda su to neke druge, čudnije visine, pa je i pritisak drugačiji. Kod kuće je jak, velik, oštar i prosto plijeni odlučnošću, ali kada zamakne preko granice, tu negde ulevo od Beča, do Makrona ili Šolca, sve mu se nekako sroza. Lice mu postane nekako milo, dečačko. Glas nežan i tih. Sve je na note i tačno se vidi lepo kućno vaspitanje. Poštuje starije i jače, ali zato kada se vrati u svoju avliju, u svoje igralište, u svoj tor, među svoje igračke, svoje prijatelje i svoje stado, e, onda mu se vrati snaga, visina, odlučan izgled i oštar stav. Tada postaje pravi državnik, političar, lider i sudija. To je onda onaj on.
Malo mu se uznemirila sujeta, jer ima neka mala grupa, od nekoliko, srpskih studenata od cirka 200 000 individualnih, samostalnih, nepodmitljivih pojedinaca koja svakodnevno, već tri meseca, talasa. Što talasaju ni po jada, nego su počeli i da pumpaju. I to ne samo oni, nego su povukli sa sobom mame i tate, deke i bake, pa i komšije pođoše zajedno sa njima da pumpaju. Pridružiše im se i strukovne grane, pa sada to nije više samo 200 000, nego svakodnevno ulicama, u svim gradovima, pumpa više od pola miliona ljudi, a ponekad i ceo milion. To pumpanje loše utiče na pritisak našeg predsednika. Uz ovoliko pumpanje postoji opasnost da ga prepumpaju, pa bi možda mogao i da pukne, ali dok svi vidimo da puca, on se ne da.
Eno ga trči po Srbiji. Šeta svoje drugare i pet mezimce. Pokušava da napravi protivtežu. Hoće i on da pumpa, ali ove koje bi on da pumpa, teško je napumpati. Oni konstantno furaju onaj intelektualni izraz lica sa otvorenim ustima i snenim pogledom u ništa. Dobar je to narod, samo su malo nežni i zbunjeni. Vide i oni ponešto, ali nekima od njih interes ne da, a nekima pamet ne da da mu okrenu leđa. Večeras je u Požarevcu, ali pošto je Bosna daleko, miting se sveo na druženje sa građanima u skromnoj sali. Ima i on pravo da čuje svoje sužnje i da im se ponekad cinično nasmeje ili da ih ukori kada zatraže malo veće penzije. Njegov očinski stav prema invalidima postao je poslovičan, jer on se nikome ne dodvorava, ma kolika muka pritiska našeg seljaka ili invalida. Nikome se on ne pravda, jer on je došao da njih čuje kako ga hvale, a ne da od njega traže. Lako je tražiti, ali važnije je šta još sirotinja može da pruži. Šta može još da da, da se nastavi sa rudnim iscrpljivanjem i ekonomskim unazađivanjem Srbije. Studenti već zahtevaju, pa neće valjda i Braničevo nešto da traži.
Studenti traže primenu zakona i borbu protiv korupcije. Studenti traže sistemske promene i jasnu vladavinu prava. Po njegovoj logici, koja neprikosnoveno tvrdi da su studenti strani agenti, plaćenici i izdajnici, ovi večeras „lojalisti“ moraju da idu suprotno od izdajnika i plaćenika. Oni moraju da podrže predsednika i sistem koji je zasnovan na njegovom viđenju stvari, po njegovoj formuli i kadrovskim rešenjima. Po kadrovima iza kojih je on uvek čvrsto stajao i garantovao za njihovo znanje i sposobnost. Dobro, sada ih malo hapsi, ali to je samo da se malo smire strasti. Večeras bi se mogao pojaviti zaključak da Srbija treba da nastavi sa korupcijom i rasprodajom. Srbija treba da nastavi sa enormnim zaduživanjem i trošenjem u nabavkama sa klauzulom „tajna“.
Šta se dešava kada đavo odnese šalu, a bolest uzme maha?
Dese se studenti. Desi se narod, a uz narod i studente uvek na kraju dođe i pravda!
Goran Pekarski
Naslovna: Fonet
