Пролазећи пре неки дан кроз нашу варош, у око ми је запала једна, на први поглед, лепа сцена. Вредни радници „Еко Гроцка“ д.о.о. заливају свеже посађено цвеће које сада краси канделабере у чаршији. Лепо је, нема шта, видети труд да нам окружење буде пријатније. Међутим, као и много тога у нашој општини, иза првог, површног погледа крије се читав сплет нелогичности, апсурда и, рекао бих, трагикомедије о томе како се управља јавним новцем и ресурсима.
Док су радници „Еко Гроцке“ обављали овај пионирски подухват озелењавања, поред њих је, као случајни пролазник, шетао Дејан Миланковић, звани Миланко. За оне мање упућене, то је директор Јавног предузећа „Пијаце и зеленило“ Гроцка. Да, добро сте прочитали – „зеленило“. Предузећа које у свом имену носи делатност којом би требало да се бави, али се њоме, очигледно, не бави. Уместо тога, гледа како је обављају други.
Овде више није питање ко је за шта надлежан. Један брзи поглед на статут „Пијаца и зеленила“ јасно каже да је једна од њихових основних делатности „уређење и одржавање паркова, скверова, јавних зелених и рекреационих површина“. Са друге стране, „Еко Гроцка“, јавно-приватно партнерство настало на згаришту посрнулог ЈКП „Гроцка“, примарно се бави сакупљањем и одлагањем отпада. Дакле, предузеће за смеће сади цвеће, док предузеће за зеленило… па, његов директор шета и надгледа. Можда је то нова систематизација радних места? Теренска контрола туђег рада?
Ова инверзија улога била би само смешна да није дубоко забрињавајућа. Она је симптом дугогодишњег пропадања и политичког кадрирања у јавним предузећима, где се одговорност пребацује као врућ кромпир, а грађани на крају плате цех за нечију неспособност или незаинтересованост.
А да је апсурд буде већи, побринула се сама природа, односно тајминг ове „цветне“ акције. Цвеће је, наиме, посађено крајем лета. Не у пролеће, када му је време и када би могло да нас радује месецима, већ сада, када су дани све краћи, а вегетација полако умире. Поставља се логично питање – чијом се то генијалном одлуком новац свих нас баца на саднице чији је век трајања унапред ограничен на неколико недеља?
Одговор се, нажалост, сам намеће. Пре само неколико дана почео је традиционални Грочански вашар, овековечен кроз „Грочанске свечаности“. Изгледа да је неко у последњем тренутку схватио да варош изгледа прилично суво и запуштено, па је наредио хитно шминкање. Да се за госте и свечарске дане створи лажна слика идиле. Да Гроцка процвета на силу, макар на та четири дана.
И у томе лежи суштина проблема. Ова власт, чини се, доживљава општину као позорницу за сопствене представе. Брига о јавном добру није континуирани процес, већ краткотрајни перформанс. Улепшавамо се за славу, за вашар, за камере и госте. А шта је са оних преосталих 361 даном у години? Тада, изгледа, живимо у реалности – у граду који се суши, и фигуративно и дословно.
Остаје нам да се питамо да ли ће ико сносити одговорност за ову цветну представу. И хоћемо ли икада дочекати дан када ће предузеће за зеленило заиста садити зеленило, и то на време, а не само када треба замаскирати немаштину духа и идеја.
До тада, остаје нам да се држимо оне старе народне мудрости која најбоље описује овакве подухвате: „Споља гладац, а унутра јадац.“
Жељко Маторчевић
Насловна: Фејсбук/ Еко Гроцка
