Prolazeći pre neki dan kroz našu varoš, u oko mi je zapala jedna, na prvi pogled, lepa scena. Vredni radnici „Eko Grocka“ d.o.o. zalivaju sveže posađeno cveće koje sada krasi kandelabere u čaršiji. Lepo je, nema šta, videti trud da nam okruženje bude prijatnije. Međutim, kao i mnogo toga u našoj opštini, iza prvog, površnog pogleda krije se čitav splet nelogičnosti, apsurda i, rekao bih, tragikomedije o tome kako se upravlja javnim novcem i resursima.
Dok su radnici „Eko Grocke“ obavljali ovaj pionirski poduhvat ozelenjavanja, pored njih je, kao slučajni prolaznik, šetao Dejan Milanković, zvani Milanko. Za one manje upućene, to je direktor Javnog preduzeća „Pijace i zelenilo“ Grocka. Da, dobro ste pročitali – „zelenilo“. Preduzeća koje u svom imenu nosi delatnost kojom bi trebalo da se bavi, ali se njome, očigledno, ne bavi. Umesto toga, gleda kako je obavljaju drugi.
Ovde više nije pitanje ko je za šta nadležan. Jedan brzi pogled na statut „Pijaca i zelenila“ jasno kaže da je jedna od njihovih osnovnih delatnosti „uređenje i održavanje parkova, skverova, javnih zelenih i rekreacionih površina“. Sa druge strane, „Eko Grocka“, javno-privatno partnerstvo nastalo na zgarištu posrnulog JKP „Grocka“, primarno se bavi sakupljanjem i odlaganjem otpada. Dakle, preduzeće za smeće sadi cveće, dok preduzeće za zelenilo… pa, njegov direktor šeta i nadgleda. Možda je to nova sistematizacija radnih mesta? Terenska kontrola tuđeg rada?
Ova inverzija uloga bila bi samo smešna da nije duboko zabrinjavajuća. Ona je simptom dugogodišnjeg propadanja i političkog kadriranja u javnim preduzećima, gde se odgovornost prebacuje kao vruć krompir, a građani na kraju plate ceh za nečiju nesposobnost ili nezainteresovanost.
A da je apsurd bude veći, pobrinula se sama priroda, odnosno tajming ove „cvetne“ akcije. Cveće je, naime, posađeno krajem leta. Ne u proleće, kada mu je vreme i kada bi moglo da nas raduje mesecima, već sada, kada su dani sve kraći, a vegetacija polako umire. Postavlja se logično pitanje – čijom se to genijalnom odlukom novac svih nas baca na sadnice čiji je vek trajanja unapred ograničen na nekoliko nedelja?
Odgovor se, nažalost, sam nameće. Pre samo nekoliko dana počeo je tradicionalni Gročanski vašar, ovekovečen kroz „Gročanske svečanosti“. Izgleda da je neko u poslednjem trenutku shvatio da varoš izgleda prilično suvo i zapušteno, pa je naredio hitno šminkanje. Da se za goste i svečarske dane stvori lažna slika idile. Da Grocka procveta na silu, makar na ta četiri dana.
I u tome leži suština problema. Ova vlast, čini se, doživljava opštinu kao pozornicu za sopstvene predstave. Briga o javnom dobru nije kontinuirani proces, već kratkotrajni performans. Ulepšavamo se za slavu, za vašar, za kamere i goste. A šta je sa onih preostalih 361 danom u godini? Tada, izgleda, živimo u realnosti – u gradu koji se suši, i figurativno i doslovno.
Ostaje nam da se pitamo da li će iko snositi odgovornost za ovu cvetnu predstavu. I hoćemo li ikada dočekati dan kada će preduzeće za zelenilo zaista saditi zelenilo, i to na vreme, a ne samo kada treba zamaskirati nemaštinu duha i ideja.
Do tada, ostaje nam da se držimo one stare narodne mudrosti koja najbolje opisuje ovakve poduhvate: „Spolja gladac, a unutra jadac.“
Željko Matorčević
Naslovna: Fejsbuk/ Eko Grocka
