Gledam fotografiju iz Grocke i ne mogu da se otmem utisku da je pred nama savršena metafora današnje Srbije. Nije ovo samo pešački prelaz. Ovo je spomenik. Spomenik neznanju, bahatosti i, pre svega, kupljenoj diplomi koja je postala osnovna kvalifikacija za uništavanje javnog prostora i zdravog razuma.
Pred nama je sveže iscrtana zebra, sa sve propisnim znakom i platformom za usporavanje saobraćaja. Uložio je neko trud, potrošio novac nas, građana. Ali kuda vodi taj pešački prelaz? Dok njegova leva strana uredno vodi ka trotoaru, desna se završava u… pa, nigde. Završava se na travnatoj površini, zemljanoj uzbrdici i, kao kruna svega, direktno u stablu drveta.
Postavlja se pitanje ko je ovo projektovao? Ko je ovo odobrio? Ko je uzeo farbu i četku i bez pogovora izvršio naređenje koje se kosi sa svakom logikom?
Odgovor se, bojimo se, krije u onoj tužnoj tajni koju svi u Grockoj znaju. Odgovor se krije u naprasno stečenim diplomama raznih „Union“ i sličnih fakulteta po obodima Beograda, poput onog u Mladenovcu, koji su naši lokalni funkcioneri završavali brzinom svetlosti. Ovo je plod njihovog „znanja“. Ovo je praktična primena akademske časti plaćene u kešu i stranačkoj lojalnosti. Gospodo iz SNS-a i njihovi verni partneri iz SPS-a, da li ovako izgleda vaš „ekonomski tigar“ na delu? Pešački prelaz koji pešake vodi u drvo? Možda je to suptilna poruka građanima – da se ne kreću, da ne gledaju, da udare glavom o zid, ili u ovom slučaju, o koru drveta.
Ali poraz je dublji i strašniji. Poražavajuće je to što više nema ni onog običnog radnika, drumskog radnika sa četkom u ruci, koji bi stao i rekao: „Čekaj, gazda, ovo nema smisla. Gde ovo da crtam?“. Ne. Sistem je usisao i poslednji atom kritičke misli i profesionalnog ponosa. Sistem je stvorio armiju poslušnika koji će bez pitanja ofarbati i provaliju ako im se tako naredi.
I dok gledamo ovu sramotu u našoj ulici, negde u Beogradu i drugim gradovima studenti i građani dižu svoj glas. Oni protestuju upravo protiv ovoga – protiv sistema koji promoviše laž, neznanje i prevaru kao vrhunske vrednosti. Oni se bore da sutra ne bismo živeli u svetu gde pešački prelazi vode u drveće, gde mostove grade frizeri, a bolnice vode keramičari. Bore se da struka pobedi partiju, a pamet nadjača kupljenu diplomu.
Ova gročanska zebra nije samo komunalni promašaj. Ona je dijagnoza. Dijagnoza društva u kojem je laž postala istina, a besmisao pravilo. Ona je simbol vlasti koja je samu sebe ubedila u sopstvenu veličinu, dok se realnost oko njih doslovno sapliće o prvu prepreku.
Zato, ne dozvolimo da nas ubede da je ovo normalno. Nije. Ovo je uvreda za inteligenciju.
Kako naš narod mudro kaže: „Što se grbo rodi, vreme ne ispravi.“
Željko Matorčević
