Гледам фотографију из Гроцке и не могу да се отмем утиску да је пред нама савршена метафора данашње Србије. Није ово само пешачки прелаз. Ово је споменик. Споменик незнању, бахатости и, пре свега, купљеној дипломи која је постала основна квалификација за уништавање јавног простора и здравог разума.
Пред нама је свеже исцртана зебра, са све прописним знаком и платформом за успоравање саобраћаја. Уложио је неко труд, потрошио новац нас, грађана. Али куда води тај пешачки прелаз? Док његова лева страна уредно води ка тротоару, десна се завршава у… па, нигде. Завршава се на травнатој површини, земљаној узбрдици и, као круна свега, директно у стаблу дрвета.
Поставља се питање ко је ово пројектовао? Ко је ово одобрио? Ко је узео фарбу и четку и без поговора извршио наређење које се коси са сваком логиком?
Одговор се, бојимо се, крије у оној тужној тајни коју сви у Гроцкој знају. Одговор се крије у напрасно стеченим дипломама разних „Унион“ и сличних факултета по ободима Београда, попут оног у Младеновцу, који су наши локални функционери завршавали брзином светлости. Ово је плод њиховог „знања“. Ово је практична примена академске части плаћене у кешу и страначкој лојалности. Господо из СНС-а и њихови верни партнери из СПС-а, да ли овако изгледа ваш „економски тигар“ на делу? Пешачки прелаз који пешаке води у дрво? Можда је то суптилна порука грађанима – да се не крећу, да не гледају, да ударе главом о зид, или у овом случају, о кору дрвета.
Али пораз је дубљи и страшнији. Поражавајуће је то што више нема ни оног обичног радника, друмског радника са четком у руци, који би стао и рекао: „Чекај, газда, ово нема смисла. Где ово да цртам?“. Не. Систем је усисао и последњи атом критичке мисли и професионалног поноса. Систем је створио армију послушника који ће без питања офарбати и провалију ако им се тако нареди.
И док гледамо ову срамоту у нашој улици, негде у Београду и другим градовима студенти и грађани дижу свој глас. Они протестују управо против овога – против система који промовише лаж, незнање и превару као врхунске вредности. Они се боре да сутра не бисмо живели у свету где пешачки прелази воде у дрвеће, где мостове граде фризери, а болнице воде керамичари. Боре се да струка победи партију, а памет надјача купљену диплому.
Ова грочанска зебра није само комунални промашај. Она је дијагноза. Дијагноза друштва у којем је лаж постала истина, а бесмисао правило. Она је симбол власти која је саму себе убедила у сопствену величину, док се реалност око њих дословно саплиће о прву препреку.
Зато, не дозволимо да нас убеде да је ово нормално. Није. Ово је увреда за интелигенцију.
Како наш народ мудро каже: „Што се грбо роди, време не исправи.“
Жељко Маторчевић
