Prođe tako desetak dana. U svakodnevnoj jurnjavi da ispratimo sve, čovek ponekad izgubi širu sliku. A onda sednem i pregledam samo jednu rubriku na našem portalu – Grocka. Pregledam šta smo mi, Žig info, zabeležili u tih, recimo, deset dana.
Rezultat? Čista depresija. Ne ona blaga, jesenja. Ovo je kliničko stanje.
Nije da smo očekivali procvat, nismo mi toliko naivni. Ali nivo i brzina propadanja koje beležimo postaju zastrašujući. Svaki novi dan u Grockoj nije samo ponavljanje starog, već uvođenje u novi, dublji krug javašluka.
Ako je pre mesec dana problem bio što je ulica puna rupa, sada je problem što ulice, nakon prve ozbiljnije kiše, više i nema. Potok je odneo.
Ako je pre bio problem što se smeće ne nosi redovno, sada, sudeći po slikama koje nam građani šalju (a mi objavljujemo), problem je što su divlje deponije progutale čitave prilaze naseljima. Više nije pitanje estetike, postaje pitanje opstanka i zaraze.
Čitamo (jer mi smo o tome pisali) kako se u nekom od naselja – Boleč, Kaluđerica, Vinča, izaberite sami, svuda je isto – ponovo izliva kanalizacija na mestu gde je „svečano“ sanirana pre samo par meseci. Građani ogorčeni, a mi objavljujemo slike fekalija koje im plivaju pred kućom. I šta se desi? Ništa.
Onda objavimo priču o nekoj novoj „kombinaciji“, o nekom tenderu koji je, opet, dobio onaj koji je morao. Objavimo da je na neku funkciju u javnom preduzeću postavljen neko ko, ne samo da nije kvalifikovan, nego je verovatno jedva pismen.
I znate šta je najgore u tih poslednjih deset dana? Nije ni rupa, ni fekalija, ni partijsko zapošljavanje.
Najgora je tišina.
Tišina onih koji su plaćeni da probleme rešavaju. Opštinska vlast u Grockoj je razvila neverovatnu sposobnost – postali su nevidljivi. Ne odgovaraju na pozive, ne odgovaraju na mejlove, ne oglašavaju se. Ponašaju se kao da opština ne postoji, kao da su građani samo dosadna kulisa u njihovoj igri otimanja plena.
Propadanje je postalo normalnost. Bahatost je postala standard.
Svaki tekst koji smo objavili u poslednjih deset dana je samo još jedan ekser u sanduk nekadašnje „dunavske lepotice“. Mi u Žig infu postali smo hroničari tog još dubljeg propadanja. Beležimo kliničku smrt jedne opštine.
A oni? Oni verovatno čekaju neku novu direktivu iz centrale, neko novo otvaranje semafora ili obdaništa pred izbore. Do tada, rupa ostaje rupa, kanalizacija teče, a Grocka tone.
Mislili smo da smo dotakli dno. Ali ovih deset dana pisanja pokazuje da nismo. Dno u Grockoj, očigledno, ima i podrum. A u tom podrumu, izgleda, udobno sedi kompletna lokalna vlast.
Željko Matorčević
Glavni i odgovorni urednik, Žig info
Naslovna fotografija: Ilustracija: Žig info/ veštačka inteligencija
