Pitaće te starost gde ti je bila mladost i šta si u amanet ostavio svojoj deci. Pitaće te deca zašto si ih još u kolevci okovao u ropske lance i zašto nisi zarežao dok je još bilo nade. Pljunuće te i prezreti, i treba.
Neka.
Aždaja u odelu bljuje vatru na sve strane, u toj vatri gore poslednji tragovi zdrave pameti, gori dostojanstvo i bedne krpe u koje smo obučeni. Dogorevaju ostaci naše budućnosti, a piroman ne staje. S njim i u vodu, i u vatru, dok ne ostanu samo prah i pepeo.
Strašno je slušati te reči koje kao da dolaze s one strane pameti. Fukara nedostojna svetlosti kojom nas On obasjava. Ljudsko đubre koje će neminovna bolja budućnost počistiti gvozdenom metlom.
Zar vlast zaista tako pogubno deluje na neke ljude? Kojom se to psihološkom definicijom može razjasniti? Da li projekcijom, koja kaže: optužbe koje iznosite protiv drugih su u stvari optužbe protiv vas samih. Tačnije, drugima pripisujete svoje mračne namere, koje skrivate do trenutka kada ih prilepite (zamišljenom) neprijatelju.
Taj gnev koji kulja iz dana u dan iz vaših usta, i to u ogromnim količinama, dokaz je strahovite panike, ničim izazvane. I ta neskrivena mržnja koja treba da rezultira strahom onih koji se drznu da drugačije misle – šta je drugo nego odraz nemoći pred vazda oštrim i poganim jezikom srpskim.
Ne boj se, narode, seti se one narodne: ko se vrabaca boji, taj žito ne seje.
Smejte mu se svakog dana, sprdajte se sa sportskom halom, sa vaskrslim hladnjačarima, sa boljom budućnošću. Podsećajte ga na bahatog privrednika, na izmišljene firme, na lažna obećanja i voćarske muke ni na nebu ni na zemlji.
Iz dana u dan ponavljajte: krivi ste za voćare, vozila koje je oštetio baner, kaluđeračke kanalizacije, ritopečkog vodovoda. Krivi ste što više nismo ni ljudi, ni nacija. Krivi ste, i to je naša konačna presuda na koju nema prava žalbe.
Tako ti i treba, narode… To ti je hvala što ćutiš i trpiš i pomalo zalajavaš iza plota, da te ne primeti i ocinkari komšija. Što rintaš kao konj za sitne pare dok ti se sve deblje prdonje smeju kao i svakom konju i budali.
I usput ti poručuju da nema ‘leba bez motike, niti napretka bez naprednjaka.
Ne dajte mu mira. Neka vidi da je ovo naša, a ne njegova opština. Naterajte ga da ode odakle je došao, ne dajte mu ni korak dalje.
Ne bojte se vrapca, valja sejati. I živeti.
Željko Matorčević
