Šetnja centrom Grocke ovih dana ne nudi prizore za turističke razglednice, već gorku pilulu lokalne stvarnosti. Umesto uređene varoši ponosne na svoju istoriju, na svakom koraku nailazimo na podsetnike da nešto suštinski ne štima. I dok godine prolaze, a vlast se ne menja, problemi ne samo da ostaju, već kao da se umnožavaju, postajući simbol jedne, čini se, hronične zapuštenosti.
Već dvadesetak dana, takozvani kandelaberi, bandere javne rasvete, stoje otvoreni, sa ogoljenim žicama koje predstavljaju direktnu opasnost za prolaznike, posebno decu. Prizor kao iz nekog filma o nebrigi, samo što je ovo naša svakodnevica. Da li je potrebno da se dogodi nesreća pa da neko reaguje? Ta „otvorena“ rasveta kao da simbolično osvetljava mrak u kome se određene komunalne službe, ili oni koji njima rukovode, očigledno nalaze.
Kao da to nije dovoljno, pogled na zastave – i naše države Srbije i opštine Grocka – izaziva sličan osećaj nelagode. Izgužvane, neretko umotane i nehajno okačene, kao da svedoče o odnosu koji se prema simbolima gaji. Ako se tako ophodimo prema zastavama, šta da očekuju građani?
A onda, Gročica. Naša mala reka, čije bi korito trebalo da bude uređeno i čisto, pruža sliku selektivne brige. Pokošeno je prvih desetak metara, valjda da se stvori iluzija reda za one koji samo ovlaš pogledaju. Ostatak zarasta, a neprijatan miris koji se širi nije nikakva tajna za stanovnike ovog dela Grocke. Nema se para za celokupno uređenje? Ili volje? Ili možda nečeg trećeg?
Sve ovo nas neumitno vodi ka ključnom pitanju, onom koje lebdi u vazduhu i koje Gročani sve češće postavljaju, makar u sebi: Naprednjaci su u Grockoj na vlasti već trinaest godina. Punih trinaest leta, uz apsolutnu većinu koja im omogućava da samostalno donose sve odluke. Četiri mandata su iza njih. Pa šta je onda, i pored svega toga, prepreka da nam Grocka funkcioniše kako dolikuje?
Posle toliko vremena, izgovori o „nasleđenim problemima“ i krivici „bivših“ postaju ne samo izanđali, već i duboko vređaju inteligenciju građana. Jer, ako za trinaest godina niste uspeli da rešite osnovne komunalne probleme, da obezbedite da varoš bude čista, uređena i bezbedna, onda odgovornost ne može biti nigde drugde do u vašim redovima.
Sve češće se u narodu može čuti i pitanje stručnosti i sposobnosti onih koji vode opštinu. Da li su diplome stečene na nekim, kako to narod voli da kaže, „livadskim fakultetima“ dovoljne za upravljanje jednim gradom, za rešavanje konkretnih problema koji utiču na svakodnevni život ljudi? Ili je partijska knjižica jedina kvalifikacija koja se računa, pa makar rezultati bili ovakvi kakve gledamo?
Grocka zaslužuje bolje. Njeni građani zaslužuju odgovornu, sposobnu i vrednu vlast koja radi u njihovom interesu, a ne vlast koja se zadovoljava kozmetičkim intervencijama i čiji (ne)rad postaje očigledan na svakom koraku.
Za kraj, jedna misao koja bi trebalo da odzvanja i u glavama onih koji odlučuju, ali i svih nas: „Ne meri se vlast dužinom mandata, već tragom koji ostavi u zajednici.“ Kakav trag ostavlja ova trinaestogodišnja vlast u Grockoj, neka procene sami građani. Ali, sudeći po prizorima sa terena, taj trag je daleko od svetlog.
Željko Matorčević
