Више није питање ДА ЛИ ЋЕ ова власт пасти, него је сада само питање КАДА!
Поред овога „када“, посматрајући сва ова дешавања и потезе власти, просто се намеће и питање „како“. Како ће се све ово завршити – изборима, новом владом, Прелазном владом или ће неко помислити да треба употребити некакву сирову силу? Надам се да ће сви бити разумни и да се неће прећи граница. Власт није тако света да би се морала силом бранити. Власт долази од народа и народ о њој одлучује.
Ако неко мисли да нова Влада може да прође код грађана, мислим да се вара. Прелазна Влада је једино на шта би се пристало. Само тако могу да се поправе изборни услови и да се изборни процес спроведе под бољом контролом.
Вучић игра на карту времена и ценцуљира са оставком премијера. Оставка је дата, али премијер је и даље премијер, а министри су и даље министри. Оставка није верификована у Скупштини Србије и рокови за предлог новог мандатара нису ни почели. Све је само један леп игроказ који има за циљ да баца прашину у очи и да исмејава све који су поверовали да он нешто мења на боље.
Гледамо екскурзије председника до Сићевца, Александровца или Трстеника. Интересантно је гледати како стреле незадовољства лете ка, до јуче, неприкосновеном лидеру и како се он „трза“ у покушају одбране од бака и дека који су га до јуче подржавали. Није очекивао тако нешто и сигурно није очекивао овакав дебакл.
Невероватно је да ова политика све више подсећа на нарцисоидну, осиону и мизантропску. Зар Вучић не види да се сваким даном све више људи диже против његове владавине и да устају градови који се никада нису дизали? Дигла се Грделица, Гаџин Хан, Власотинце, Варварин… Студенте на походу ка Новом Саду у свим местима кроз која пролазе грађани дочекују са радошћу и сузама. Народ их доживљава као ослободиоце. У свим местима где пролазе постављени су столови за послужење. На улицама су мајке и очеви, браћа и сестре, деке и баке – неких других студената и неких других ђака. Наша деца су на улици, а ми смо са њима.
Друштвеним мрежама је пролетела вест о томе како је син нашег владара виђен на аеродрому и како је отпутовао. Кажу – склања га на сигурно. Нормално је да он, као отац, склања своје дете на сигурно, али за тим нема потребе јер му нико не жели зло. То би сваки родитељ урадио, али за нашу децу нема склањања на сигурно. Наша деца су на улицама градова Србије, где достојанствено боре за своју сигурност. Они немају где да оду и не желе да оду. Ово је њихова држава, ово је њихова сигурност. Они су будућност ове земље, а наша света дужност је да подржимо своју децу и, ако затреба, да станемо испред њих како бисмо их заштитили и ставили у сигурност.
Време нових генерација долази. Помозимо нашој деци да изграде сигурнију државу како више нико никада не би морао да бежи одавде да би био сигуран тамо негде.
Живела Србија!
Живела наша деца, у нашој бољој и сигурнијој Србији!
Горан Пекарски
Насловна: Илустрација/Жиг инфо/вештачка интелигенција
