Više nije pitanje DA LI ĆE ova vlast pasti, nego je sada samo pitanje KADA!
Pored ovoga „kada“, posmatrajući sva ova dešavanja i poteze vlasti, prosto se nameće i pitanje „kako“. Kako će se sve ovo završiti – izborima, novom vladom, Prelaznom vladom ili će neko pomisliti da treba upotrebiti nekakvu sirovu silu? Nadam se da će svi biti razumni i da se neće preći granica. Vlast nije tako sveta da bi se morala silom braniti. Vlast dolazi od naroda i narod o njoj odlučuje.
Ako neko misli da nova Vlada može da prođe kod građana, mislim da se vara. Prelazna Vlada je jedino na šta bi se pristalo. Samo tako mogu da se poprave izborni uslovi i da se izborni proces sprovede pod boljom kontrolom.
Vučić igra na kartu vremena i cenculjira sa ostavkom premijera. Ostavka je data, ali premijer je i dalje premijer, a ministri su i dalje ministri. Ostavka nije verifikovana u Skupštini Srbije i rokovi za predlog novog mandatara nisu ni počeli. Sve je samo jedan lep igrokaz koji ima za cilj da baca prašinu u oči i da ismejava sve koji su poverovali da on nešto menja na bolje.
Gledamo ekskurzije predsednika do Sićevca, Aleksandrovca ili Trstenika. Interesantno je gledati kako strele nezadovoljstva lete ka, do juče, neprikosnovenom lideru i kako se on „trza“ u pokušaju odbrane od baka i deka koji su ga do juče podržavali. Nije očekivao tako nešto i sigurno nije očekivao ovakav debakl.
Neverovatno je da ova politika sve više podseća na narcisoidnu, osionu i mizantropsku. Zar Vučić ne vidi da se svakim danom sve više ljudi diže protiv njegove vladavine i da ustaju gradovi koji se nikada nisu dizali? Digla se Grdelica, Gadžin Han, Vlasotince, Varvarin… Studente na pohodu ka Novom Sadu u svim mestima kroz koja prolaze građani dočekuju sa radošću i suzama. Narod ih doživljava kao oslobodioce. U svim mestima gde prolaze postavljeni su stolovi za posluženje. Na ulicama su majke i očevi, braća i sestre, deke i bake – nekih drugih studenata i nekih drugih đaka. Naša deca su na ulici, a mi smo sa njima.
Društvenim mrežama je proletela vest o tome kako je sin našeg vladara viđen na aerodromu i kako je otputovao. Kažu – sklanja ga na sigurno. Normalno je da on, kao otac, sklanja svoje dete na sigurno, ali za tim nema potrebe jer mu niko ne želi zlo. To bi svaki roditelj uradio, ali za našu decu nema sklanjanja na sigurno. Naša deca su na ulicama gradova Srbije, gde dostojanstveno bore za svoju sigurnost. Oni nemaju gde da odu i ne žele da odu. Ovo je njihova država, ovo je njihova sigurnost. Oni su budućnost ove zemlje, a naša sveta dužnost je da podržimo svoju decu i, ako zatreba, da stanemo ispred njih kako bismo ih zaštitili i stavili u sigurnost.
Vreme novih generacija dolazi. Pomozimo našoj deci da izgrade sigurniju državu kako više niko nikada ne bi morao da beži odavde da bi bio siguran tamo negde.
Živela Srbija!
Živela naša deca, u našoj boljoj i sigurnijoj Srbiji!
Goran Pekarski
Naslovna: Ilustracija/Žig info/veštačka inteligencija
