Почетак девете деценије претпрошлог века означио је и званичан почетак парламентарног живота у Србији, који је у већини европских земаља био већ установљен. Иако корени новооснованих странака сежу уназад, готово до почетка друге половине века, прва званично формирана је Народна радикална странка (20. јануара 1881) на челу са Николом Пашићем, а убрзо потом и Либерална странка, на челу са Јованом Ристићем, и Српска напредна странка, на челу са Миланом Пироћанцем.
Од првих дана, све три странке почеле су немилосрдну политичку борбу, која је по својој нетрпељивости и разбукталим страстима надмашивала дотадашње сукобе и поделе власти и опозиције. Бити на власти – заживело је правило – није значило бити народни вођа ка просперитету друштва и државе, већ је то био пут и начин како се најлакше и најбрже обогатити, стећи моћ. Борба је, тако, била присутна у свим порама, у свим сегментима сваке партије – од високих функционера, који су се борили за највише положаје, до ниских чиновника који су се отимали о мале и ситне привилегије и добитке.
Још у старту, све партије су, по правилу, по доласку на власт смењивале претходне. Истовремено, на све положаје – од сеоског кмета, до државничких положаја – доводиле су своје људе и дељењем привилегија и принадлежности врбовале нове присталице. Та пракса се, несрећом, одржала до данашњих дана.
Од званичног устројења страначког живота, готово седам година Србијом је владала Српска напредна странка, које се у доба владавине на челу са краљем Миланом преоријентисала на блиску везу са Аустријом, а у владавини над народом све јаче примењивала репресију чиновничког и полицијског дела власти.
Законе, које је по преузимању власти донела, и који су бар декларативно обећавали бољу будућност, убрзо је почела да крши, а потом и поништава. Све јача репресија изазивала је снажнији отпор у народу и јачала радикале, па се међу њима развила беспоштедна борба, која је ескалирала у познатој Тимочкој буни 1883. године.
Напредњачка власт је крваво угушила буну, побивши велики број побуњених сељака, а већину њених ухваћених вођа повешала под брдом Краљевица, код Зајечара. Идући из грешке у грешку, краљ Милан и напредњаци су 14. новембра 1885. године ушли у рат са Бугарском и изгубили га, замало не изгубивши и суверенитет Србије. Спасила их је Аустроугарска, наметнутим примирјем 3. марта 1886. у Букурешту.
Непосредно по примирју, 6. априла 1886. године, либерали и радикали су сачинили међусобни споразум (данас би рекли – коалицију), и, упркос притисцима који су на народ вршили напредњаци (Пироћанца је на челу напредњака заменио Милутин Гарашанин) – двадесет дана касније су, мада тесно, победили на изборима!
Но, дотадашња влада напредњака, уместо да призна резултате избора, похапсила је део новоизабраних посланика и стражарно их спровела у њихове куће, а за 25 посланика Либерално-радикалске коалиције је оспорила мандат, и тако себи, силом прилика, створила поново већину у Скупштини.
Краљ Милан је, у овако конфузној политичкој ситуацији (истовремено и његов приватни живот се одвијао тако – конфузно), учинио потпуно неочекивани потез: најурио је напредњаке са власти, и нешто дуже од године, 1. Јуна 1887, поверио либералу Јовану Ристићу мандат за састав владе од Либерално-радикалске коалиције).
Овакав след догађаја изазвао је право одушевљене у народу, јер му је напредњачка власт дојадила. Иако је формирање нове владе више значило радост народа због одласка старе – Савезна влада (како је названа због савеза либерала и радикала) прослављена је народним весељима готово по свим насељима, упућивани су поздравни телеграми из сваког места које је поседовало то најновије техничко чудо (телеграф), а готово из свих вароши, па и мањих места, у Београд су похрлиле делегације на исказивање подршке новој влади.
Већ од првог дана губитка власти видело се шта чека напредњаке: Одмах по проглашењу нове владе (коју су чинила 4 либерала и 4 радикала), народ се, дотад злостављан под влашћу напредњака, сјатио око куће Милутина Гарашанина.
Најпре су почели бучни повици против њега, а онда је киша кламеница полетела ка прозорима Гарашанинове куће – на шта је Гарашанин испалио из куће више метака у масу и срећом лакше ранио само једног човека, што је потпуно разбеснело масу.
Ипак, Гарашанин је некако успео да побегне у зграду Министарства унутрашњих дела, а нереди су захватили цео Београд, упркос покушајима полиције да их контролише.;Било је много повређених жандарма, али и народа; један је и умро. Наредних дана, напредњаке је у Београду чекао пакао: сусретани су и пребијани, у најбољем случају само јахани.
Убрзо, поражене и омрзнуте напредњаке широм целе Србије стигла је жетва. Оно што су годинама сејали, изродило се у горке плодове. Народ, ослобођен њихове тешке стеге и понижења – узео је „правду“ у своје руке.
Годинама злостављан од напредњака, народ се (не спонтано и организовано, како је устао у Тимочкој буни, већ неповезано, по појединим местима и случајевима, мада мањом жестином од крајева Мораве, Млаве и Стига) дигао на осветнички поход, који се у појединим случајевима претварао у линч.
Попаљене су многе куће, многа имања похарана и убијен велики број напредњака (чак и чланови њихових породица), и то на начине који се могу квалификовати као зверски. Извесно је да је у целој држави побијено око 140 напредњака и чланова њихових породица (много већи број је злостављан и понижаван), спаљено је преко 50 кућа и извршено око 70 похара имовине.
Овакав осветнички поход – Народни одисај – како је у историји именован, најпре је почео око Алексинца, Ћуприје и Пожаревца, а потом се проширио на област Тимока, захваћену народном буном, коју је напредњачка власт угушила у крви. Најбоље су прошли они напредњаци које су само јахали и бичевали, много горе они које су премлатили моткама, а познати су и случајеви набијања живих људи на ражањ. Убијене напредњаке народ је у неким случајевима бацао на раскрсницама путева где се највише пролазило – уз забрану да их ико помери по неколико дана – а бацани су и насред села, пошто су се овакви догађаји углавном одвијали у сеоским срединама, где званични органи нису могли да брзо реагују.
О жестини овог „одисаја“ можете се осведочити у ондашњим бројевима напредњачког листа „Видело“, који је о томе писао први пут 26. јуна, непун месец од пада напредњака са власти. Наравно, сви чланци у листу „Видело“ су интонирани са намером да изазову панику међу тим истим народом који су доскора злостављали, и да истакну себе као жртву, тврдећи како је “ Друштвени талог“ (подразумевајући нову власт) саставио црни списак по коме се „напредњачке главе ваљају, а куће са темељом руше …“
Вести у напредњачком „Виделу“ најчешће су биле таквим тоном и истинитошћу писане са терена, да су касније морале да буду исправљане и од саме редакције, као нетачне и преувеличане. Једна од таквих вести, објављена на дан 8. јула 1887, гласи: „Пред крвожедном хијеном клечи са склопљеним рукама ћерчица умлаћеног јој оца Косте у Суботинцу (село код Сокобање), и моли се крвнику: – Молим те, чика Стево, немој мене да кољеш, остави ми, поклони ми живот. – И звер би се смиловала, али беснило овог зликовца, уместо милости, забада крвнички нож у тело ојађеног детета и зацврча усијан жиг у врат девојчин. На другој страни, други рис ударом коца прелама руке петогодишњем синчићу Костином, а ударцем секире посред лица раздваја на две полутине главу детињу. Трећи арслан коље другу кћер Костину, четврти маљем разбија главу домаћице…“. Касније је истрагом утврђено не само да се овај догађај није одиграо према опису, већ догађај није ни имао везу са политичким обрачуном јер је то, у ствари, био напад разбојника на ову кућу.
Но, неспорно је да је народна маса у селу Врмџа код Сокобање јахала и бичевала свог напредњачког кмета Јована, а учитељ у Јошаници (Сокобања) је чак наговарао мештане да јашу школског ревизора; срећом, народ га није послушао. Крајем јуна, у селу Кривељ код Бора, народ је три дана тукао представнике бивше напредњачке власти; у Рудној Глави, у исто време, претучени су напредњачки прваци Петар Јанковић и Никола Балабан, а Николи Марковићу је запаљена кућа док је био у њој, али је он побегао; напредњаци су претучени и у селу Брестовац код Бора: кмету Пауну Атанацковићу је откинуто уво, поразбијани сви зуби, и добио је потрес мозга; трговцу Груји Кржановићу и писару Живку Живановићу нанесене су тешке телесне повреде, а општински службеник Траило Базунић је од последица батинања умро. Неки напредњаци су се једва спасили бекством са породицом у Зајечар.
У селу Подгорац (у ком је раније учитељевао Ђура Јакшић) неки напредњаци су толико претучени да доктор у Зајечару није веровао да ће преживети. Највећи „Одисај“ десио се у великом борском селу Злот код Бора (ово село у Другом светском рату су, због побуне, Немци у казненој експедицији спалили): Дана 12. јула око 300 мештана опремљених дугачким моткама, са музиком на челу, сишло је у центар села. Напредњачки председник општине Јован Поповић (зеленаш и једини купац на лицитацијама за принудне наплате пореза и неисплаћене облигације) сакрио се у подрум своје кафане пред позивом да изађе и положи народу општинске рачуне, а народ му је запалио кафану па је Јован из дима изашао на врата са кесама новца у рукама и хтео да се откупи. Али разљућена маса га је утукла моткама на прагу кафане у пламену – кесе са новцем је ипак неко зграбио у тој гужви, и изгубио се без трага.
Потом је маса кренула до куће попа Саве Пржића (против кога су постојале пријаве због незаконских венчања, утаје новца, лошег вођења књига и блудничења са мештанкама), такође напредњака, који је запуцао на народ из пушке, али док је поп поново пунио пушку, један мештанин му је притрчао и ударио га мотком по глави, убивши га на месту. Умало су хтели да убију попадију, али су је неки из масе ипак спасили. Лешеве попа и председника општине маса је избацила на сред Злота где су лежали око пет дана на врелом летњем сунцу (према записима познатог злотског учитеља Милана Поповића и извештајима бољевачког намесника Симе Поповића).
Но, већи број са списка на смрт осуђених напредњака из Злота је успео да побегне и сакрије се од освете. Тек недељу дана касније званична власт (окружни начелник у Бољевцу), уз помоћ чете војника успео је да растера мештане, а том приликом су војници убили Пауна Аврамовића, док се њихов вођа Иван Букановић сакрио у шуме над Злотом. Од 70 оптужених мештана, двојица су стрељани, а остали били осуђени на робију, неки чак и по 20 година, уз конфискацију имовине. Одметног вођу, Ивана Букановића, након три и по године хајдуковања, убили су тројица његових мештана у ноћи 24/25. фебруара 1891. године, за награду од 800 динара.
Упркос овим драконским мерама, освета народа напредњацима је настављена и током јесени – само у тимочком срезу десило се 14 паљевина и три убиства. Напредњачки лист „Видело“ је и догађајима попут онога у селу Ошљане, у књажевачкој општини – када је група разбојника напала и у мраку пребила Јоцу Сибиновића, а његову жену бацила са тавана заједно са млађим дететом; старија кћи се бекством на споредна врата спасила силовања, оставивши стргнуту сукњу у рукама нападача, или случаја у селу Бучје код Књажевца, када су домаћина Младена Стојановића пекли усијаним гвожђем да би им дао новац – писао као о освети напредњацима, мада ти домаћини нису били припадници напредњака, а те нападе су вршили разбојници, којих је тада у овом граничном подручју било у већем броју, а неки су чак прелазили из Бугарске, ради пљачке.
Временом, Народни одисај је слабио – али се, по неким ауторима, наставио све до 1896, године, а укупан број до тада убијених напредњака дошао је до цифре око 380 лица.
Коначно, 18. децембра 1896. донета је одлука да се Српска напредна странка распусти.
Њен рад је још два пута неуспешно обнављан – од 1906. до 1919, и 1920. до 1925. Све три странке: Српска радикална странка, Српска напредна странка и Либерална странка су по обнови вишестраначја, по промени једностраначког система, обновљене – али само именично, без конекције са онима из почетка вишестраначја и не могу ни по чему да се сматрају њиховим наследницама.
Аутор је књижевник из Зајечара
