Ovom prilikom želim da se zahvalim dragim sugrađanima i zemljacima što su podlegli (po ko zna koji put) lažima jednog prevrtljivog pajaca koji nas krupnim koracima vuče na dno.
Iako to nije prvi put, čini se da je ovaj gori nego bilo koji drugi, možda zato što se dešava nama i u dobu kad bismo trebali da imamo priliku da grabimo da kidamo, da uživamo od nađeg rada, ali upravo se dešava sve dijametralno suprotno.
Zahvaljujem se svima iz ovog stada ili bolje reći krda koji se (kao) stoka vozi autobusima iz mesta u mesto aplaudirajući lažima najnapućenijeg pinokija čiji je nos mnogostruko veći od bilijarskog taka.
Laureati za najboljeg “plakatliju” ( onaj koji lepi plakate ) hvala vam što gledate isključivo svoj interes (a ne svoje dece i potomaka) i što ste svojim delovanjem uspeli da poljuljate moju ljubav prema zemlji u kojoj sam rođen, čije običaje poštujem, čije se istorije ponosim, čijih se zločina stidim, kojoj se uvek veselo i s puno ljubavi vraćam.
Draga Srbijo, ne želim da verujem da si izgubila bitku protiv ovih protuva koje, nažalost, moram svrstati u red svojih sugrađana i sunarodnika. Ne želim da razmišljam o nekim normalnijim destinacijama za život pošto se u tebi može sve al ne i to. Ne želim da poklekneš, verujem da si izgubila bitku, ali ne i rat.
Znam da će mnogi koji i budu pročitali ovo do kraja reći da mnogo mrsim, palamudim, da se pravim pametan ili čak i lud. Svima želim da poručim da svetlo u mojoj glavi još uvek gori i da će ostati tako zbog mojih potomaka, mojeg mesa i krvi…
U hodniku GAK Narodni front
Konstantin Aleksa
